Migracioni tokovi ka Evropskoj uniji dotakli su svoj najniži nivo od početka „izbegličke krizeˮ pokrenute ratom u Siriji. Broj ilegalnih prelazaka granica kontinenta smanjio se za devet puta, sa 1,8 miliona 2015-te na 204 219 u 2017-toj, prema agenciji Fronteks. Pa ipak, još uvek se jednako govori o imigraciji. Ta tema preti da dominira evropskim izborima u proleće 2019.
To je u svakom slučaju zajednička želja Emanuela Makrona i Viktora Orbana. Strahujući od „invazijeˮ, mađarski premijer objašnjava: „U Evropi trenutno postoje dve strane. Makron je na čelu političkih snaga koje podržavaju imigracije. Na drugoj strani smo mi, koji želimo da zaustavimo ilegalnu imigraciju.ˮ Glasovi krajnje desnice, obodreni anketama i dobrim rezultatima na poslednjim izborima, za sebe misle da su danas većina u Evropi. „U Poljskoj, Austriji, Mađarskoj, na vlasti su naše idejeˮ, radovala se Marin Lepen, predsednica Nacionalnog fronta, 16. septembra. Makron, sa svoje strane, označio je te „nacionalisteˮ koji „se zalažu za govor mržnjeˮ kao svoje prve protivnike (29. avgusta).
Smatrati francuskog predsednika „šefom promigrantske strankeˮ, po Orbanovim rečima, svedoči o slepilu u koje je teško iskreno verovati. Sa zakonom o kontrolisanoj imigraciji, delotvornim pravom na azil i uspešnom integracijom (koja je proglašena 10. septembra), on je produžio trajanje administrativnog pritvora do devedeset dana (od ranijih četrdeset pet), uključujući tu i porodice sa decom; uveo je registraciju maloletnika bez pratnje, banalizovao saslušanja po zahtevu za azil putem video konferencije, pooštrio pristup boravišnoj dozvoli za roditelje francuske dece, ograničio pravo na zemlju na ostrvu Majote, itd.
Usred sve ove buke, čini se da se radikalna levica cepa između pobornika otvaranja granica i onih koji su za regulativu i koji bi da se bave uzrocima raseljavanja stanovništva. Teško ostvariv cilj, jer razvoj južnih zemalja, koji je daleko od toga da smanji migracione tokove, nasuprot tome, samo će ih podstaći.
Ova primedba dobija na značaju otkako se prošlog februara pojavilo delo Stivena Smita koji proriče da će doći do „navaleˮ „mlade Afrikeˮ na Evropu i „afrikanizacijeˮ Starog kontinenta. Podržan mnoštvom brojeva i statističkih podataka, dokaz koji izvodi ovaj nekadašnji novinar Liberasiona, Le Monda i Radio Frans Internasionala (RFI) izgleda neumoljivo. Afrika bi bila podvrgnuta „demografskom kotluˮ koji bi bio podstaknut veoma visokom plodnošću južno od Sahare. Prema nekim procenama Ujedinjenih nacija, njeno stanovništvo će porasti od 1,2 milijarde stanovnika 2017. godine na 2,5 milijardi 2050, i na čak 4,4 milijarde u 2100. godini. U međuvremenu, ovaj kontinent će doživeti značajan ekonomski razvoj, prihodi stanovnika će se uvećati, i sve veći broj njih će raspolagati „sredstvima potrebnim da bi mogli da odu i potraže sreću negde drugdeˮ. Zato moramo da očekujemo „masovno podizanjeˮ kontinenta, koje će biti toliko da će, za trideset godina, 20 do 25% evropskog stanovništva biti afričkog porekla (naprema 1,5 do 2% u 2015).
Sa takvim predviđanjima Smit se plašio da će „podići strasti i polemikeˮ. Njegova knjiga, koja je skoro prevedena na engleski, nemački, španski i italijanski jezik, dobila je nagradu Revue de deux mondes, nagradu Francuske akademije i priznanje Brijen za geopolitičku knjigu koju je dodelilo ministarstvo spoljnih poslova, zbog čega je sada svrstana u izdanja sa crvenom trakom koja nose pečat Ke d’Orseja (Francuskog ministarstva spoljnih poslova, prim. prev.). Dok bi je filozof Marsel Goše učinio štivom „obaveznim za sve političke lidereˮ (L’Obs, 27. juni), Makron smatra da je tu „savršeno opisana ta afrička demografija koja je prava bombaˮ (15. april). Tokom šest meseci, sa izuzetkom antropologa Mišela Ažijea, u jednom intervjuu. nije se čuo glas koji bi protivrečio Smitu.
Prvi značajniji napad došao je najzad u septembru, iz pera Fransoa Herana. U jednoj belešci Nacionalnog instituta za demografske studije (INED), zatim u članku za širu javnost. ovaj profesor na Kolež de Fransu, koji rukovodi katedrom za migracije i ljudske zajednice, podseća da 70% afričkih emigranata ostaje na svom kontinentu, što predstavlja stabilnu cifru od devedesetih godina prošlog veka. Ali on naročito osporava metod i podatke koje je koristio Smit. Koristeći bilateralnu bazu migracija koju su ustanovili Svetska banka, Međunarodni monetarni fond (FMI) i Organizacija za saradnju i ekonomski razvoj (OCDE), on računa da će Afrikanci i njhovi potomci činiti 3 do 4% evropskog stanovništva oko 2050, „vrlo daleko od zastrašujućih 25%ˮ.
Heran ne razmatra ideju „masovnog podizanjaˮ Afrike; on jednostavno smatra da se to neće dogoditi pre 2050. Da bi odredio veličinu budućih afričkih migracija, Smit je preuzeo redove veličine starih kretanja stanovništva, posebno velike transatlantske migracije―tokom koje se, u XIX veku, pedeset miliona Evropljana naselilo u Ameriku―i emigraciju Meksikanaca ka Sjedinjenim Državama između 1970 i 2015. Optužujući ovaj metod kao nedovoljno pouzdan, Hernan se suprotstavlja: „Ako postavimo indeks ljudskog razvoja na skalu od 1 do 10, većina podsaharskih zemalja se nalazi na nivou 1, dok je Meksiko na 6, Francuska na 9 i Sjedinjene Države na 10. Koliko su migracije sa nivoa 6 na nivo 10 ogromne (25 miliona osoba u dijasporama koje su u pitanju), toliko su one koje idu od nivoa 1 na nivoe 9 i 10 ograničene (manje od 2,3 miliona). Ali, ko može da veruje da (…)
