Petnaestog decembra 2018. godine, troje „žutih prsluka“ je na trgu ispred pariške opere pročitalo saopštenje upućeno „francuskom narodu i predsedniku Republike, Emanuelu Makronu“. Njegove uvodne reči: „Ovaj pokret pripada svakome i nikome posebno. On je izraz naroda kom se već četrdeset godina otima sve ono što ga je uveravalo u to da on ima vrednost i budućnost.“
Za manje od mesec dana, ljutnja zbog povećanja poreza na gorivo prerasla je u sveopštu društvenu dijagnozu – istovremeno socijalnu i demokratsku. Pokreti koji okupljaju slabo organizovani deo stanovništva najčešće se ubrzano politizuju. Nalazimo se u trenutku u kom „narod“ smatra da mu je „budućnost oteta“ godinu i po dana nakon što je većinski glasao za čoveka koji se hvali da je oduvao obe vladajuće partije prethodnih tačno četrdeset godina.
Pa ipak, vođa je popustio – kao i brojni prvaci njegovog soja koji su mu prethodili. Oni su takođe bili mladi, nasmejani, moderni: Loren Fabijus, Toni Bler i Mateo Renci. Liberalna buržoazija veruje da je žrtva okrutne prevare. Predsednički izbori 2017. godine – čudo, proviđenje, deux ex machina – probudili su joj nadu da će Francuska ostati srećno ostrvo u sred haosa na Zapadu. Dok je Makron polagao zakletvu uz zvuke Ode radosti, britanski nedeljnik Di Ikonomist (The Economist), etalon raspoloženja međunarodnih vladajućih klasa, ga je na naslovnici predstavio kako, poput Isusa, hoda po vodi sa osmehom na licu, u odelu savršenog kroja.
Voda je, pak, progutala našeg vunderkinda – previše samouverenog u sopstvenu procenu i previše ravnodušnog prema ekonomskoj poziciji drugih. Tokom predizborne kampanje društveni problemi služili su samo kao ukras, i to uglavnom kako bi se uz pomoć njih objasnio izbor onih koji su glasali za „pogrešne“ kandidate. Ipak, na kraju, kada se „dugogodišnji bes“ nagomilao i kada je vlast nastavila da doliva ulje na vatru bez ikakvog obzira prema onima koji su gurnuti do granice izdržljivosti, „čudovište“ (kako je pokret nazvao Kristof (…)
