Tokom prvih dana 2018. godine, radikalna levica je izašla na ulice kako bi odala poštu Rozi Luksemburg i Karlu Libnehtu; kao i svake godine prilikom komemoracije 15. januara 1919. godine, dana kada su frajkori, paravojne formacije koje je koristila vladajuća socijaldemokratija željna da uguši revolucionarne pokrete u zemlji, ubili ovo dvoje vođa Lige spartakista. Kako se približava stogodišnjica ovog događaja, veći broj evropskih intelektualaca i intelektualki počeo je da izučava misao Roze Luksemburg. U zborniku dvadeset radova, među kojima se nalaze doprinosi (njegovog urednika) filozofa Andrea Tozela, Mihaela Lovija i Pjera Musoa, te filozofkinje Mari-Kler Kaloz-Čop, kourednice ovog izdanja, koji se bavi „bumerang efektom“ imperijalizma i u kome ona piše: „u logici kapitalističkog širenja koja se, nakon što je donela ’svoje muke nekapitalističkom svetu’, vraća na polazišnu tačku stvarajući novu ’način postojanja’“. Istoričar Žan-Numa Dukanž naročito hvali „političku radikalnost“ misli ove revolucinarke koja ima „libertersku i antiautoritarnu pozadinu koju je do danas prihvatio tek mali deo radikalne levice“. Ovo nepoklapanje stavova objašnjava razliku između Roze Luksemburg i Lenjina, koji je, prema Tozelovim rečima, „imao previše dogmatsku viziju partije“. Lenjin „nije suštinski ponudio odgovor na demokratsko pitanje koje je ona postavila, najviše kada je rekla da ne može biti slobode ako nema slobode za one koji ne misle poput nas, za protivnike.“ Neslaganje je postojalo i po pitanju radničkih saveta (ili, po ruski, sovjeta) koji su, prema luksemburgističkoj viziji, nastali u neraskidivoj vezi sa samoorganizovanjem masa, predstavljajući „’embrione’ novih političkih institucija i novog oblika vladavine, sa ciljem da izbegnu da konstituisana vlast ne skrajne snagu koja je konstituisala“.
Međutim, da li je bilo moguće imati podelu revolucionarne vlasti između radničkih saveza i dominantno socijaldemokratske vlade? Određene nemačke države su se prerano (…)
