Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE

Skrivena moć radnica

Prisustvo velikog broja žena iz širokih narodnih slojeva na blokadama kružnih tokova šokirala je komentatore. Ove radnice nose osnovne uslužne delatnosti – između ostalih i zdravstvo i prosvetu. I mimo sadašnjeg pokreta, one predstavljaju nevidljivu snagu socijalnog pokreta.

One nose žute prsluke, propuštaju vozila na kružnim tokovima, pričaju o svojim životima, bore se. Medicinske sestre, socijalne radnice, vaspitačice, takođe su se obukle u fluorescentnu nošnju kako bi se dokopale pogleda javnosti od kog su najčešće skrivene. Kao žene i radnice, dvostrukog radnog vremena i skromnih primanja, one na svojim ramenima nose istrulelo truplo države socijalnog staranja (prema mišljenju sociologa J. Bakića adekvatniji prevod „wellfare state“ od ustaljenog „država blagostanja“, prim. prev.).

Pretežno ženski sektori prosvete, zdravstvene nege, socijalnog rada ili higijene predstavljaju ključ nevidljivog kaveza liberalnih društava, ali, istovremeno, i njegovu fasadu. Obustava ovih uslužnih delatnosti paralizovala bi bilo koju državu. Ko bi se u tom slučaju starao o nemoćnim, bebama i deci, o čišćenju? Štrajkbreheri i policija ne bi bili od velike pomoći: u žandarmerijskoj školi ne uči se kako kupati starce. Ovi zadaci, tokom poslednjeg veka premešteni iz porodične, verske ili humanitarne sfere u polje plaćenog rada, uglavnom se ne primećuju dokle god se redovno obavljaju. Snižavanje dohodaka ovih po izdržljivosti poznatih radnica, kao i porast potražnje, doveli su do pucanja. Spremačice u hotelima i železničkim stanicama, žene zaposlene u ustanovama za negu starih i onemoćalih lica, medicinske sestre – sve one od kraja 2017. vode teške bitke u kojima su često pobeđivale.

Slika rudara ili fabričkog radnika, oca u porodici čiji je jedini prihod njegova plata, bila je toliko moćan simbol radničke klase tokom XX veka da još uvek izjednačavamo siromašne slojeve sa muškarcima. Ko spontano pomisli na radnice kada čuje reč proletarijat? Istina, radnici u proizvodnji, koje mediji već dugo pokušacaju da smeste u muzej izumrlih društvenih grupacija, još uvek predstavljaju petinu radno aktivnog stanovništva. Međutim, feminizacija sveta rada dovela je do najradikalnijih pobuna u poslednjih pedeset godina, naročito na samom dnu društvene lestvice. U Francuskoj, radnice predstavljaju 51% zaposlenih, odnosno nekvalifikovanih i kvalifikovanih radnika (francuski jezik pravi razliku između termina radnik, „ouvrier“, i zaposleni, „employé“, gde prethodni termin mahom označava ljude koji obavljaju fizički, nekvalifikovan rad u industrijskoj proizvodnji, a potonji one koji sprovode različite forme kvalifikovanog rada, pre svega u uslužnom sektoru, prim. prev.) među širokim narodnim slojevima; 1968. godine, bilo ih je 35%. Broj muških radnih mesta nije se značajno promenio tokom proteklih 50 godina: 13,3 miliona 1968, spram 13,7 miliona 2017; za to vreme, broj radnih mesta na kojima rade žene porastao je sa 7,1 miliona na 12,9 miliona. Drugim rečima, gotovo celokupnu radna snaga zaposlenu (pod manje sigurnim uslovima i za platu za četvrtinu nižu od muške) tokom proteklih pedeset godina sačinjavaju žene. Zastupljenost ženske radne snage u sistemima zdravstva, socijalne zaštite i obrazovanja učetvorostručila se: sa 500000 na 2 miliona između 1968. i 2017. – ne računajući profesorke u srednjim školama i na fakultetima.

Dok je rast snage industrijskog proletarijata u XIX veku diktirao strategiju radničkog poketa, ogromni uspon ključnih uslužnih delatnost u kojima predominantno rade žene, njihov potencijal da obustave rad, kao ni pojava uspešnih borbi, za sada nisu našli načina da se prevedu u sindikalnu ili političku strategiju. Ipak, njihov pritisak stvara pukotine i nameće dva pitanja: kakvi su uslovi neophodni da bi ovi sektori mogli da pokažu svoju skrivenu snagu? Mogu li se organizovati tako da ona postane srazmerna njihovoj brojčanosti – u društveni savez sposoban da pokreće inicijative, nametne novi odnos snaga i mobiliše i druge sektore oko sebe? Na prvi pogled, ova hipoteza deluje sumanuto. Radnice u ključnim uslužnim delatnostima predstavljaju skup pojedinki na različitim položajima, raznih životnih uslova i uslova na radu, a rade na međusobno udaljenim radnim mestima. Međutim, kako unutrašnja heterogenost nije sprečila pokret „žutih prsluka“ da se proširi, tako se ispostavlja da ono što deli ženski uslužni proletarijat ima manju težinu od faktora koji teže da ga ujedine. Radi se, pre svega, o pukoj brojčanoj snazi i o postojanju zajedničkog neprijatelja.

Ove sektore, zadužene za reprodukciju radne snage. koji zapošljavaju pripadnice siromašnih i srednjih slojeva, karakteriše ogromna radna snaga (videti sliku ispod). Nju čine radnice koje vrše usluge za preduzeća (182000 čistačica i spremačica), i, nadasve, uslužno radništvo koje radi za fizička lica i domaćinstva. Petsto hiljada kućnih pomoćnica, 400000 bebisiterki i preko 115000 dadilja najčešće radi u tuđim domovima. Još veći broj radi u javnim ustanovama: 400000 negovateljica, 140000 vaspitačica i medicinsko-psiholoških radnica i preko pola miliona uslužnih radnica – ne računajući administrativno osoblje. Uz ovu žensku radnu snagu stoji i mala manjina muških kolega. To brojno, slabo plaćeno radništvo, bez fiksnog radnog vremena, koje u teškim uslovima obavlja malo cenjene zadatke, u dodiru je sa radnom snagom koja, akademskim jezikom rečeno, obavlja „posredne“ poslove u zdravstvu, socijalnoj zaštiti i obrazovanju. Tu rastuću grupu čini 2 miliona bolje plaćenih, kvalifikovanijih i vidljivijih radnica zaposlenih na pozicijama medicinskih sestara (400000), učiteljica u osnovnoj školi (340000), pedagoškinja, animatorki, obrazovnih asistentkinja, radnica u specijalizovanom obrazovanju, medicinskih tehničarki, itd.

Svakako, veliki je jaz između bolničarke u javnoj bolnici i dadilje bez dokumenata koja radi za neku porodicu. Međutim, ova široka grupacija koja – računajući i muškarce – okuplja četvrtinu zaposlenog stanovništva, proizvodi isti skup društvenih dobara i ima više zajedničkih karakteristika. Pre svega, sama priroda usluga, nege, društvenog rada i obrazovanja čini njihova radna mesta ne samo nezamenjivim, već i teško preseljivim i slabo podložnim automatizaciji jer zahtevaju stalan ljudski kontakt ili posebnu pažnju u svakom pojedinačnom slučaju. Takođe, svi sektori u kojima su ovi ljudi zaposleni pate zbog politike štednje: od škola do staračkih domova, njihovi uslovi rada se pogoršavaju, dok je nezadovoljstva sve više. Naposletku, javnost koja može da zamisli život bez visokih peći, ali ne i bez škola, bolnica, jaslica i staračkih domova je na njihovoj strani.

Ovaj jedinstveni položaj ocrtava okvire potencijalne društvene koalicije koja bi ujedinila proletaritat ključnih uslužnih delatnosti sa posrednim stručnim radništvom iz zdravstveno-socijalnog i obrazovnog sektora, kao i mali deo visokoobrazovane inteligencije, poput profesora i profesorki u srednjim školama.

U srcu sukoba između kolektivnih potreba i interesa profita

To što se stvaranje ovakvog bloka u praksi suočava sa brojnim preprekama može biti posledica činjenice da su pokušaji rada na njihovom prevazilaženju do sada bili retki. Bez obzira na poplavu statističkih podataka, ni jedna partija, sindikat niti organizaciji do sada nisu odabrali da se strateški usredsrede na ovu pretežno žensku i siromašnu bazu, da se sistematično pozabave njenim potrebama ili da prioretizuju odbranu njenih interesa. Pa ipak, najosvešćeniji i najbolje organizovani delovi radničkog pokreta, okupljeni oko radnika u železnici, lukama, elektroprivredi i hemijskoj industriji, svesni su toga da se društvene borbe ne mogu svoditi isključivo na njih same – što je postalo očigledno 2018. godine tokom sukoba oko reforme železnice. Već četiri decenije oni posmatraju kako politička vlast (...)

Obim celog teksta : 3 615 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Pjer Ramber

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst