U potpunoj panici, kabinet predsednika republike upozorio je novinare pred proteste 8. decembra: „tvrdo jezgro od par hiljada ljudi“ sprema se da dođe u Pariz „kako bi razbijali i ubijali“. Ono što je definitivno obeležilo taj dan u brojnim gradovima Francuske bilo je spajanje desetina hiljada „žutih prsluka“ sa marševima protiv klimatskih promena. Proboj „nevidljivih“ u javni prostor, prevashodno na kružne tokove, praćen je ubrzanim političkim sazrevanjem. Svako je svojim rečima iskazivao isto viđenje sistema koji čoveka pretvara u arhegrabljivca, opasnog po prirodu, kao i po svoje bližnje.
Još uvek imamo vremena da izbegnemo klimatski haos. a mnogi se već svakodnevno bore protiv antropološkog propadanja – uništenja ljudskih bića „pretvorenih u zveri proizvodnje i potrošnje, u zatupele TV manijake “. U svetu ograničenih resursa, apsurdnost beskrajne akumulacije u interesu manjine postaje još jasnija kada ne znamo hoćemo li izgurati kraj meseca. To što sada gore ulice glavnog grada u kom je u decembru 2015. potpisan prvi svetski sporazum o globalnom zagrevanju otkriva razmeru socijalne opasnosti na svetskom nivou – kao i akrobacije francuske vlade, u medijima predstavljene kao prvaka u borbi koju njene ključne političke mere ugrožavaju.
Kada je narod krenuo da se buni, tim predsednika Emanuela Makrona odlučio je da ga napadne, počevši od najranjivijih. Iako se od 1950-tih godina vodi javna politika koja prioretizuje drumski saobražaj, a marketing i autoindustrija su uzdigle automobil na poziciju nezaobilaznog atributa modernog čoveka, sada se očekuje da samo vozači automobila plate ceh. Najavljeni porez na gorivo (od kog se odustalo pod pritiskom ulice) bio bi primenjen u istoj meri na svakoga dok, s jedne strane, ograničenje izdataka (za stanovanje, prevoz, različite potrebe) sve više ugrožava kupovnu moć najsiromašnijih, a sa druge, najbogatiji bivaju zasuti povlasticama. Vrhunac prevare ogleda se u činjenici da je uvođenje „ekoloških poreza“ trebalo da nadoknadi deo sredstava uloženih u subvencionisanje novih radnih mesta, a ne da finansira neophodnu energetsku tranziciju. Ekologija je zamenila Evropu kao izgovor za budžetske odluke.
Hitnost potrebe za preokretom u odnosu prema ljudskoj životnoj više se ne dovodi u pitanje. Grupa međuvladinih eksperata za klimatske promene (Groupe d’experts intergouvernemental sur l’évolution du climat – GIEC) podsetila je u svom poslednjem izveštaju da su ljudske aktivnosti od početka industrijske ere već izazvale zagrevanje površine Zemlje od oko jednog stepena celzijusa. Ukoliko bi se nastavilo istim tempom, između 2030. i 2052. godine prešla bi se granica od 1,5 stepena celzijusa nakon čega bi posledice bilo veoma teško kontrolisati. Stepen ispuštanja gasova koji doprinose globalnom zagrevanju u atmosferu neprestano raste iako bi se njegovim smanjenjem trebalo pod hitno pozabaviti, počevši od jasnog utvrđivanja odgovornosti.
Same SAD zaslužne su za 26,3% ukupne svetske emisije gasova staklene bašte od sredine XIX veka; Evropa za 23,4%; Kina, 11,8%; Rusija 7,4%. U 2014. godini, Katar je izbacivao 34500 kilograma ugljen-dioksida u atmosferu po glavi stanovnika; Luksemburg 17600; SAD 16400; Tadžikistan 625; Čad samo 53. Svaki Amerikanac, Luksmeburžanin ili Saudijac koji pripada najbogatijem 1% stanovništva svoje države ima karbonski otisak od 200 tona godišnje, što je 2000 puta više od siromaha iz Hondurasa ili Ruande. Najbogatijih 10% stanovnika i stanovnica planete odgovorno je za 45% emisija.
Zašto nema međunarodnih sankcija za države koje se povlače iz Pariskog sporazuma?
Kada nam je poznat karbonski otisak ovih krivaca, kao i način proizvodnje koji im je omogućio da se nekažnjeno bogate, lakše možemo da zamislimo kako treba da izgledaju željena tranzicija i ekologija okrenuta narodu u meri u kojoj troškovi za energente i prevoz ugrožavaju kućne budžete siromašnih. Takođe, treba (…)
