Kako definisati režim Bašara al-Asada? Sirijski Novinar Subi Hadidi i izdavač Faruk Mardem-Bej, kao i libanski politikolog Zijad Madžed, pokušali su da daju odgovor na ovo pitanje u delu koje stvari ruši brojne zablude. Pre svega, al-Asad je bio nedovoljno pripremljeni naslednik svog oca Hafeza, idejnog tvorca totalitarnog sistema jedinstvenog u arapskom svetu. Radi se o „institucionalizovanom nasilju“ osmišljenom kako bi se zatvorili svi koji se usude da pomisle na pobunu. Nakon što je duktur (zapravo student oftamologije pozvan u Damask nakon smrti svog brata Basela, „istinskog“ naslednika) stupio na mesto predsednika, 2000. godine, sve sumnje u njegovu sposobnost brzo su iščilile. „Sirijsko proleće“ i njegove peticije, debate, demokratske platforme i pokušaji pluralističkih reformi, bilo je samo kratka fusnota – ako ne, prema nekim mišljenjima, i mamac, odnosno zamka za potencijalne protivnike. Kao i njegov otac, ni mladi predsednik ne toleriše nikakvu opoziciju.
Ova knjiga otkriva nam srukturu sistema Asada mlađeg. Postoji jedno glavno pravilo: uvek se osloniti na „porodicu, versku zajednicu i pleme“. Ipak, nazvati režim „alavitskim“ bilo bi greška, ili bolje rečeno, simplifikacija. Svakako, najveća moć koncentrisana je u rukama nusjarita (francuske vlasti promenile su ime ove veroispovesti u „alavizam“ tokom perioda francuskog mandata kontrole nad Sirijom), ali nidham (režim) se takođe zasniva na razdvojenosti državne i poslovne buržoazije. Unapređujući pojedince iz prve grupe, i davajući državne ugovore onima iz druge, na način na koji je to radio i njegov otac, mada verovatno u većoj meri, al-Asad je izgradio piramidu odanosti i interesa. Vlast neprestano, i dan danas, insistira na stabilnosti. Stabilnosti ostvarenoj napadom na prava i dostojanstvo stanovništva, ali i garantovanjem ispunjenosti njegovih najosnovnijih potreba.
Treba pažljivo pročitati poglavlje knjige posvećeno pojmu mumana’a – strategiji koju je takođe nasledio od oca, a koja se (…)
