Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

RAZVOJ ZAJEDNIČKOG DOBRA KROZ BRAUNFILD

Urbane ruševine u Srbiji

U serijama neuspelih privatizacija nekadašnjih preduzeća, širom gradova i naselja u Srbiji ostale su napuštene građevine, koje mogu da se dogradnjom i preuređenjem upotrebe u korisne društvene svrhe i preko potrebna zajednička dobra. Međutim, zbog nedostatka strategije investicionog braunfilda ona su postala ekološko, estetsko i ekonomsko opterećenje urbanog područja, pri tom čineći ulog u presecanju političkih i korporativnih interesa

Beleg neoliberalne tranzicije Srbije, nije samo u demografskom sunovratu usled katastrofalne nezaposlenosti i niskim nadnicama, kojima se ne nazire kraj, već i u urbanoj stravi napuštenih fabričkih hala, postrojenja, magacina, robnih kuća, parkirališta, raznovrsnih zgrada, hotela, restorana i spomenika kulture. Nema grada i opštine, a ni sela, u kojima ne zjapi barem neka napuštena građevina, često i u samom centru ili na raskrnicama prometnih ulica, svedočeći o nekadašnjem slavnom prošlom vremenu, kada su imala svoju ulogu i korist za meštane, korisnike, zaposlenike ili su za putnike namrnike činele vizuelni simbol nekog mesta.

Obećanje da će se nekadašnji socijalistički privredni giganti oporaviti i dobiti novo ruho privatizacijom, nije se ispunilo. Ideal kapitala je da se u grčevitoj trci za profitom može neograničeno i gotovo trenutnom brzinom premeštati iz jedne poslovne grane u drugu, iz jednog regiona u drugi, oblikujući materijalne uslove proizvodnje po svojoj meri. Međutim, ogromna sredstva fiksnih investicija, ne mogu se tek tako seliti niti, baš uvek, upodobiti trenutnim i nikad nepredvidivim ćudima tržišta. Kapital ih brzo ostavlja za sobom, a napuštene građevine postaju urbanistički, sociopsihološki, ekonomski, pravni, ekološki i politički problem sa kojim lokalne zajednice moraju da se nose.

Barem retorički, mnogo se nade polagalo u investicijske prednosti braunfilda ali Srbija nije do danas sačinila sveobuhvatan plan oživljavanja napuštenih građevina i sem sporadičnih incijativa, uglavnom predvođenih entuzijastičnim nevladinim organizacijama, zatim stranim privrednim udruženjima i pokušaja gradskih i opštinskih uprava, gotovo da i nema značajnijih pomaka na tom polju. Iako je najavljivana izrada sveobuhvatnog katastra braunfild mesta, koji bi dao detaljan pregled građevina po raznovrsnim karakteristikama interesantnih za investiranje, ništa nije učinjeno osim što je Vojska Srbije s Ministarstvom odbrane utvrdila popis nekretnina u kasarnama.

Prepuštanje tržištu da „oživi“ napuštene građevine, pokazalo se strateški kao potpuni promašaj, a pojedinačni „uspesi“ imali su svoj epilog u samovolji korporativnih interesa, korupciji, džentrifikaciji i nastanku slobodnih ekonomskih zona za strane investicije, kojima je osnovna osobina eksploatacija jeftine domaće radne snage, skandalozne poreske olakšice, dok je pitanje urbane estetike grubo odbačeno na štetu lokalnih zajednica. Zajednička urbana dobra, koja su u samoupravnom socijalizmu imala potpuno drugačiji tretma, danas su ugrožena.

Na primer, u vreme socijalizma svaka mesna zajednica je imala mogućnost da na dva nivoa reši potrebe stanovništva koji žive u njoj: kroz demokratsku participaciju u opštinskim većima za pokretanje pitanja od interesa, o kojima mora da se donese odluka, i kroz autonomno raspolaganje finansijskim i materijalnim sredstvima uz mogućnost slobodog povezivanja sa drugim mesnim zajednicama, društvenim i radnim organizacijama.

Lokalnim samoupravama u tranzitornoj Srbiji, praktično je bilo onemogućeno da legalnim sredstvima rešavaju problem opustošenih industrijskih i urbanih prostora, usled dominacije Agencije za privatizaciju, čija je birokratija rukovodila stečajnim postupcima nad više od hiljadu preduzeća tokom svog postojanja. Nikada se nije postavilo pitanje diskrecione moći ovog državnog organa, specijalno osnovanog za procese privatizacije, a preko koga su se sprovodile štetne prodaje preduzeća, koje su se često završavale kriminalnim aferama u kojima su bili upleteni krupni privredni i politički interesi. Ova agencija, treba istaknuti, nije samo privredne objekte, nego i sportske hale i prostore, zatim zgrade nekadašnjih javnih i kulturnih ustanova, inače podignute samodoprinosima radnih ljudi u socijalizmu, nekorektno stavila u posed države i prodala na licitaciju privatnom biznisu. Dakle, to je činjeno bez ikakvog obzira na potrebe lokalnih zajednica za očuvanjem zajedničkih dobara u kulturi, privredi, sportu, transportu, zaštiti životne sredine i očuvanju vizuelne i arhitektonske prepoznatljivosti gradova i opština.

Jurnjava za profitom

Usled neuspešnih privatizacija i pravno imovinskih sporova, veliki broj građevina raznovrsne namene, ostalo je da tavori zapušteno, čekajući dok se nejasni sudski postupci ne razreše. Zbog odsustva strateškog plana, državne institucije ne deluju objedinjeno u tretiranju problematike braunfilda na naučni, transparentan i demokratski način, a pod stalnim pritiskom smanjenja budžetskog deficita, ni republički organi ni lokalne samouprave nisu u mogućnosti da investiraju obimnije u napuštenu infrastrukturu, a nisu ni voljne, s obzirom na opredeljenje političkih elita da su tržište i privatna svojina poslednja reč privrednog života.

Mali i srednji biznis zbog svoje tanke akumulacione osnove ne može bitnije (...)

Obim celog teksta : 2 346 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Vladimir Vasić

je diplomirani politikolog. Bavi se političkom ekonomijom, ekonofizikom, teorijom privrednog razvoja, metodologijom društvenih nauka i organizacijom lokalne samouprave. Saradnik je više regionalnih portala i teorijskih časopisa i aktivista u organizacijama za očuvanje životne sredine.

Podeli ovaj tekst