Već jako dugo vremena postojanje nekog društvenog pokreta nije u ovolikoj meri brinulo ljude na vlasti. Snaga, dužina trajanja i odlučnost pokreta „žutih prsluka“ za njih su ispali neprijatno iznenađenje. Takođe, uznemirava ih njegova heterogenost u pogledu političkih stavova i aktivnosti, zanimanja, mesta stanovanja ili partijske orijentacije. Za nastanak pokreta nisu odgovorne uvrežene političke ili sindikalne organizacije: on okuplja različite delove onoga što vlast naziva „tihom većinom“ i u čije ime se pretvara da govori. Sloj od kog očekujući da se politički angažuje isključivo kada treba glasati na izborima.
Klasično delo američkog politikologa Baringtona Mura pruža nam mogućnost da ojasnimo uspeh ovog veoma spontanog i slabo koordinisanog pokreta. Nastalo u vremenu kada je akademija pokušavala da shvati velike talase pobuna u Sjedinjenim Američkim Državama, tokom 1960-tih i 1970-tih godina, ono je dovelo do promene paradigme. Pitanje: „Zbog čega se ljudi bune?“ zamenjeno je za: „Zbog čega se ne bune češće?“ Kada su njegove kolege ukazivale na uticaj ekonomske nejednakosti ili rasne dominacije, Mur bi odgovarao da ti faktori predstavljaju konstantu tokom čitave istorije, te da ne vode nužno ustancima. Ukoliko oni i predstavljaju sastavni element pobune, Mur je smatrao da je teško utvrditi kauzalnu vezu.
Počevši od snažno utemeljene studije o nemačkim radnicima između 1848. i kraja 1930-tih, Mur istražuje razloge zbog kojih su se oni uglavnom prilagođavali socijalnom i političkom sistemu koji je išao na njihovu štetu, kao i okolnosti pod kojima su se oni, u manjem broju slučajeva, odlučivali da takav sistem odbace. Njegov glavni zaključak je da se stabilnost suštinski zasniva na ustupcima koje vladari daju onima nad kojima vladaju: „Ukoliko ne postoji koncept reciprociteta – ili, bolje rečeno, moralne obaveze, što bi bio termin koji ne implicira jednakost dužnosti i odgovornosti – postaje nemoguće tumačiti ljudsko društvo kao proizvod ičega drugog do konstantne prisile i prevare.“
Za Mura, raskid „implicitnog društvenog ugovora“ objašnjava pobune koje je istraživao. Ustanci se često javljaju kao posledica tehničkih ili ekonomskih promena koje „okreću novi list“ i pružaju brojne prilike za smanjivanje ustupaka koji su prethodno nuđeni. Određeni delovi elite „ispadaju iz igre“, gube svoj legitimitet i bivaju prokazani kao „paraziti“.
Kako bismo se uverili da je ova analiza još uvek aktuelna, dovoljno je da se osvrnemo na savremene transformacije sveta rada koje su, da se poslužimo rečima sociologa Robera Kastela, „destabilizovale stabilne“. Životni standard velikog broja zaposlenih je opao do tačke u kojoj moraju da se bore da „spoje kraj s krajem“, što mnogi „žuti prsluci“ uporno ponavljaju.
Ova situacija dodatno je zaoštrena postepenim ukidanjem državne socijalne zaštite. Ona je u Francuskoj igrala centralnu ulogu u ublaživanju protivrečnosti između rada i kapitala. Najkraće od kraja druge polovine 1970-tih, razvoj kvalitetnih javnih službi – na poljima obrazovanja, zdravstva, prevoza, komunikacija, energije, itd. – dostupnih po niskoj ceni i širom čitave države, omogućio je da se ograniče najpogubnije posledice proizvodnog odnosa koji je strukturalno okrenut protiv radnika i radnica.
Državne reforme koje se neprekidno sprovode od sredine 1990-tih godina dovele su do (…)
