„Antikapitalistička levica još uvek postoji u Alžiru“, potvrđuje Ihsan el Kadi. On nas je primio u stanu u zgradi pariskog stila u centru Alžira, u kom su smeštene redakcije medija koje uređuje, uključujući i veb sajt Magreb u povoju. Bivši student ekonomije na Alžirskom univerzitetu, ovaj novinar i urednik elektronskih medija učestvovao je u „berberskom proleću“ 1980. godine. Zbog tog iskustva je završio u zatvoru, ali je takođe postao član ilegalne Revolucionarne komunističke grupe (Groupe communiste révolutionnaire – GCR), struje koju su 1974. godine oformili pablistički studenti i sindikalci. Njihova ideološka tradicija nosi ime Mihalisa Raptisa zvanog „Pablo“, trockističkog vođe grčkog porekla koji je tokom Rata u Alžiru (1954-1962) podržavao Front nacionalnog oslobođenja (Front de libération nationale – FLN), a potom služio kao savetnik predsednika Ahmeda ibn Bele. GCR je 1989. promenio ime u Socijalistička radnička partija (Parti socialiste des travailleurs – PST). Danas je na njenom čelu Mahmud Rešidi, nekadašnji član Debze, pozorišne trupe bliske piscu i dramaturgu Katebu Jasinu (1929-1989).
Alžir, „Meka za revolucionare“?
El Kadi objašnjava da se radikalna levica ne svrstava nužno u opoziciju: „Antikapitalističke snage mogu ići i uz vlast, kao što je slučaj sa Radničkom partijom [Parti des travailleurs – PT] pod vođstvom Luise Hanune.“ Ova dugogodišnja feministička aktivistkinja koju je 1980-tih hapsio režim Šadlija Bendžedida danas je na čelu druge trockističke partije Alžira. Ona „se protivi svim merama otvaranja ka tržištu ii ulasku Alžira u mondijalističke tokove“, podseća naš sagovornik, ali se ni jednom nije pobunila „tokom četiri uzastopna mandata [Abdelaziza] Buteflike“.
Od proglašenja nezavisnosti 1962, do uvođenja višepartijskog sistema 1989, Alžirom je vladala jedna partija – FLN – koja je zabranila delovanje svih drugih političkih stranaka. Levicu su tada činile trockističke organizacije. Pre svega, Partija socijalističke avangarde (Parti de l’avant-garde socialiste – PAGS), direktna naslednica Komunističke partije Alžira (Parti communiste algérien – PCA) koja je postojala još od perioda kolonijalne vlasti. Jedan od njenih nekadašnjih članova, Mogand Bakir, pita se šta to znači „alžirska levica“ zaključujući „da je ionako teško definisati političko uređenje Alžira još od početka nezavisnosti, a kamoli razgraničiti kamp aktera društvene transformacije od onih koji se bore za emancipaciju“.
Borba za nezavisnost pretvorila je FLN u mešavinu različitih političkih snaga ujedinjenih u frontu koji je predvodila socijalizujuća, nacionalistička i revolucionarna levica. Tokom i nakon rata, ovaj konglomerat uspeo je da delegitimiše sve oblike marksističke levice. On je potom postao mesto koncentracije heterogene ideologije koja je spajala socijalne i ekonomske aspekte levice sa nacionalističkim i religijskim političkim dogmama najzatucanijeg konzervatizma. Po osvajanju nezavisnosti, režim ibn Bele eksperimentisao je sa paradoksalnom formom socijalizma koja je uključivala samoupravljanje na bivšim kolonijalnim poljoprivrednim posedima, kolektivizaciju trgovine na malo i prioritet održavanja odnosa sa socijalističkim državama – napose Kubom; istovremeno je zabranio rad PCA.
Puč pukovnika Huarija Bumedijena 19. juna 1965, koji je komunistička levica tumačila kao reakcionarni udar, doveo je do stvaranja Organizacije za narodni otpor (Organisation de la résistance populaire – ORP), koja je u februaru 1966. promenila ime u PAGS. Bizarni paradoks predstavlja činjenica da su levičarski aktivisti i aktivistkinje tokom narednih pet godina hapšeni, mučeni i progonjeni, dok je režim pružao podršku i davao azil revolucionarima iz čitavog sveta, a grad Alžir bio nazivan „Mekom za revolucionare “.
U ilegali između 1966. i 1989, kada je održan njegovi prvi legalni kongres, PAGS je predstavljao neprikosnoveno jezgro levičarske borbe u Alžiru. Iako je bio zabranjen i progonjen, on je od 1969. pružao „kritičku podršku“ Bumedijenovom režimu. Procena je bila da on sprovodi politiku i razvojni model koji mogu da osiguraju nezavisnost države i progresivne mere poput agrarne revolucije, socijalističkog upravljanja preduzećima i besplatnog zdravstva. Tokom 1980-tih, organizacija je pružala podršku i režimu pukovnika Bandžedida. Bez obzira na to, on je nastavio da sprovodi represiju nad PAGS-om, i istovremeno sproveo liberalni zaokret na ekonomskom planu, kao i konzervativni zaokret po soijalnim pitanjima. Tako je 1984. godine usvojen naročito retrogradan zakon o porodici koji je udario na prava žena.
Ovo ponovno povećanje pritiska doprinelo je raspadu partije koja se već suočavala sa novim izazovima koje postavlja jedno društvo u sred transformacije. Deveta dekada XX stoleća otkrila je potrebu za uzimanjem u obzir lingvističkih i kulturnih razlika u državi, ali i za rehabilitovanjem ideja koje su se do tada vezivale za zapadne buržoaske vrednosti, poput odbrane ljudskih prava, slobode govora i štampe, kao i reprezentativnosti i političkog pluralizma. PAGS je takođe morao da vodi računa o velikom talasu islamizma koji je pokrenuo Islamski front spasa (Front islamique du salut – FIS). Iako je ozakonjen 1989. godine, kao i druge ilegalne organizacije marksističke ili liberalne levice – Front socijalističkih snaga (Front des forces socialistes – FFS), Partija za socijalističku revoluciju, Pokret za demokratiju u Alžiru – PAGS se urušio početkom 1990-tih.
Islamisti protiv progresivaca
Među brojnim obrazloženjima njegovog kraha javljase se i to što ga je vlast iskoristila u borbi protiv islamizma. „Svakako, destabilizaciju organizacije olakšala je policijska infiltracija, kao i rasulo nakon raspada Sovjetskog saveza“, komentariše Sadek Hadžeres, istorijska ličnost alžirskog komunističkog pokreta i vođa PAGS-a do njegove legalizacije. „Međutim, on se nadasve pokazao nesposobnim da zaustavi proces odbacivanja svojih principa među bazom koja ga je držala na okupu i obezbeđivala mu podršku značajnog dela javnosti.“ Prema njegovom mišljenju partija je mogla da preživi izazov (…)
