Teza 1: O teoriji utopije
Svi se slažu da je korisno razgraničiti eutopiju (dobru utopiju) od distopije (loše utopije). Pozitivno značenje ili eutopizam je predstavljanje, orijentacija i težnja ka horizontu radikalno boljih oblika ljudskih odnosa, afirmacija i najava. Negativno značenje ili distopizam se smešta unutar horizonta radikalnog pogoršanja oblika ljudskih odnosa; međutim, distopije su i upozorenja protiv predstavljenog, osuda i negacija negiranja utopije. Šta je bolje ili gore se u oba slučaja procenjuje sa stanovišta i vrednosnih sistema nezadovoljne društvene klase ili klasa, što se prelama kroz pisca. Ovaj vid utopijskih spisa i horizonata je afirmacija života, slobode i težnje ka sreći.
Kristalno je jasno da je utopija model, a ne izravno prenosni plan. Utopija se ne može ostvariti ili ne ostvariti; ona se samo može zamisliti kao kontrast i/li merilo, fatamorgana u pustinji opresivno realnog, podsetnik za ugnjetene ili oruđe za pobijanje ideoloških protivnika. Ipak, suprotno ovome, snažno približavanje anti-utopiji je moguće i ostvaruje se u globalnoj vladavini današnjeg kapitalizma, njegovim bankama, vojskama i ideologijama. Ovaj slučaj bez presedana valja razmotriti i artikulirati.
Teza 2: O anti-utopiji ili živeti entropiju
Čovečanstvo pogađa stvarna svetsko-istorijska novost: ideološko-politički razvoj kapitalizma (koji lažne novosti proizvodi u obilju) se u lukavstvu istorije pretvorio u sveobuhvatno čudovište – anti-utopiju. Ovo je naznačeno u desničarskim reakcijama 19. stoleća i posebno nakon 1917. godine u zlonamernom protivljenju jednako sveobuhvatnim težnjama za ljudskim razotuđenjem ili za radikalnom demokratijom unutar koje je utopizam u sprezi sa komunizmom ili socijalizmom. Anti-utopija je ratoborno usvajanje gledišta i vrednosnog sistema globalno vladajućeg kapitalizma i klase – ili mešavine klasa – koja ga podržava. Anti-utopija je ciljana i otvoreno politička upotreba pripovedanja sa zatvorenim horizontom, kako bi se odbile, ismejale i učinile nezamislivima kako eutopija mogućeg boljeg sveta tako i distopija kao strašno upozorenje na sadašnju situaciju pisaca i čitaoca, ne bi li se ugušilo pravo na san i pravo na neslaganje, kako bi se ukinula svaka mogućnost plebejske demokratije. Njena virulentnost je postala globalno genocidna.
Za početak, anti-utopija je po pravilu pripovedno i pojmovno siromašna, u literaturi uglavnom ograničena na grupe tokom 1890-ih i tokom 1920-ih i 1930-ih, koje su često sačinjavali emigranti i uvek reakcionari. Pisac je manje važan, odsutne su sve one uobičajene osobine zbog kojih su Mor, Moris, Zamjatin, Lem ili Le Gvin veliki pisci, ali odsutan je i gusti potporni supstrat onoga što bih nazvao piscima „druge klase“ koji su davali stimulativne ideje, alternative i zaplete – od Džeka Londona do Filipa Dika i drugih. Anti-utopija dobija svoju snagu (…)
