Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POTENCIJAL MEDIJSKIH SAVETA

Kako se boriti protiv medijskih ekscesa

Od predsednika Nepokorene Francuske, Žana Lika Melanšona, do ministarstva kulture, ideja o stvaranju etičkog medijskog saveta širi se francuskom političkom scenom. Ovaj nelegislativni oblik samoregulacije koji postoji u većini evropskih država štitio bi pravo građana i građanki na kvalitetno informisanje. U kojoj meri bi on to obavljao zavisilo bi od njegovog sastava i odabranog načina rada.

„Bye bye Belgium!“ Trinaestog decembra 2006. godine u 20 časova, Prvi program objavio je vest o raspadu Belgije. Iz fotelje u svom studiju, slavni voditelj Belgijske radio-televizije francuske zajednice (Radio-Télévision belge de la Communauté fraçaise – RTBF), Filip Dutijul, ozbiljnog izraza lica potvrdio je da je Flandrija jednostrano proglasila nezavisnost. Usledila su direktna uključenja koja su pokrivala raspad ove kraljevine osnovane 1830. godine, uz scene slavlja u Antverpenu i prizore vozila javnog prevoza zaustavljenih na granici koju su najednom čuvali naoružani vojnici. Ispred makete kraljevske palate u Briselu, jedan reporter izveštavao je o begu kralja Alberta II u Demokratsku Republiku Kongo, bivšu belgijsku koloniju.

Telefonska centrala RTBF-a se usijala, a na televizijskom programu se tek pola sata kasnije pojavilo obaveštenje u dnu ekrana: „Ovo je fikcija.“ Narednih dana država se zaista podelila u dva tabora. Sa jedne strane stajali su branitelji humora; sa druge oni za koje je neprihvatljivo zavaravati javnost. Osam dana nakon ove medijske patke, državna sekretarka i predsednik Udruženja profesionalnih novinara (Association des journalistes professionnels – AJP) podsetili su na važnost profesionalne etike: „U kontekstu virutelnih iluzija i gubitka repera usled mutacije medija i, naročito, novinarske profesije, etika je jedino svetlo koja može da probije „maglu“ informacija i bosanski lonac zabave i vesti.“ U ime reprezentativne organizacije belgijskih novinara njih dvoje su predložili rešenje: „Kada bi postojao nezavisni etički odbor za čitav sektor, on bi se do sada sastao stotinama puta. Takav savet zaista postoji u Francuskoj zajednici... na papiru!“

Izveštavanje o napadima 2015. godine

Iako su novinari i novinarke odavno podržavali takav potez, bilo je potrebno da prođe još tri godine pre nego što je u Belgiji oformljen Savet za novinarsku etiku (Conseil de déontologie journalistique – CDJ), nezavistan od medijskih kompanija. On je zvanično osnovan 7. decembra 2009. godine, za frankofone i germanofone medije, od strane Udruženja za samoregulaciju novinarske etike, čiji rad finansiraju izdavači i novinari. „U to doba, postojao je rizik da će naš rad biti usmeren isključivo ka RTBF-u, jer je u njegov ugovor za dobijanje nacionalne frekvencije uključena mogućnost intervencije državne instance za informisanje“, priseća se Mjuriel Ano, generalna sekretarka CDJ-a. „Ipak dobro smo razmislili i naoružali se pozitivnim iskustvima naših kolega iz inostranstva.“

Belgijski savet čini dvadeset članova i njihovih zamenika: šest biraju udruženja novinara, šest upravnici medijskih kompanija ili njihova udruženja, dva člana postavljaju glavni i odgovorni urednici, a poslednjih šest su predstavnici relevantnih organizacija civilnog društva. Savet je ovlašćen da izdaje mišljenja na sopstvenu inicijativu, kao i na zahtev Vrhovnog audovizuelnog saveta (Conseil supérieur de l’audiovisuel – CSA) ili nekog drugog administrativnog ili pravosudnog autoriteta. Njegov glavni zadatak je da posreduje u slučajevima pritužbi fizičkih ili pravnih lica, uz mogućnost da odbije da se izjasni u slučajevima koji se nalaze izvan njegovog polja delovanja, da ponudi sporazumno rešenje ili da iznese zvanično mišljenje. U potonjem slučaju, zvanično mišljenje mora biti objavljeno putem medija na koji se odnosi, na sajtu CDJ-a i u njegovom godišnjem izveštaju. Savet je 2017. godine primio sto šesnaest pritužbi (70% od fizičkih lica), predložio četiri medijacije i izneo četrdeset i osam zvaničnih mišljenja. „CDJ je zadužen za sve medije, bez obzira na to da li su oni u savetu“, objašnjava Ano. „Oni koji nisu članovi pozvani su da se priključe i da prate preporuke saveta. Ipak, mi nismo administrativni organ i nemamo moć da namećemo bilo šta. Mediji se pridržavaju naših preporuka dobrovoljno. Ukoliko neki medij nije član saveta, on nema obavezu da objavi naše mišljenje. Ipak, drugi mediji se uglavnom ponude da to urade umesto njega...“, dodaje uz osmeh.

Nakon izveštavanja o napadima iz januara 2015. godine – koje je u slučaju određenih kanala bilo neprestano – CDJ je razmotrio pitanje izveštavanja o situaciji u Francuskoj. Desetog juna iste godine, on je usvojio preporuku koja je poslata svim redakcijama i svim profesionalnim novinarima. „Kako izveštavati o događajima u Francuskoj? Da li je trebalo na televiziji objaviti da se jedna osoba sakrila u štampariji koju su zaposele ubice novinara časopisa Šarli Ebdo ili da se druga sklonila u hladnjaču Iperkašea dok je Amedi Kulibali na spratu iznad držao mušterije za taoce?“, pita se Mjuriel Ano. „Sva ova pitanja bila su tema rasprave i u Belgiji. Ubeđeni smo da je pripremni rad omogućio da se izbegnu određene greške. Tako smo, nakon napada u Briselu, 22. marta 2016. godine, dobili vrlo malo pritužbi na izveštavanje. Rasprava u CDJ-u omogućila nam je da objavimo preporuke u kritičnom periodu i da podučimo profesiju pitanjima koja je nužno postaviti a priori.“

„U retrospektivi, možemo reći da belgijski CDJ dobro funkcioniše“, procenjuje Adelin Ulan, autorka politikološke naučne studije na ovu temu. koju sada vodi za Organizaciju Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (...)

Obim celog teksta : 2 570 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Antoni Belonže

je generalni sekretar Međunarodne federacije novinara (MFN). MFN, osnovana 1926. godine u Parizu, sa sedištem u Briselu od 1952, okuplja 600000 novinara i novinarki u 146. države.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst