Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POLITIČKE I DRUŠTVENE PROMENE

Klasna borba u Francuskoj

Predsednik Francuske na pokret „žutih prsluka“ odgovorio je pokretanjem „velike nacionalne debate“. Ovakav potez je odraz mišljenja da koren društvenih sukoba leži u problemima u komunikaciji između vlasti i onih koji je kritikuju, a ne u njihovoj temeljnoj sukobljenosti. Ta hipoteza može imati opasne posledice...

Strah. Ne strah od gubitka izbora, neuspeha „reformi“ ili gubitka novca na berzi, već od ustanka, pobune, obaranja sa vlasti. Poslednjih pola veka francuske elite nisu osetile ništa slično. U subotu, prvog decembra 2018. godine, ova emocija obuzela je jedan njihov deo. „Najbitnije je da se ljudi vrate kući“, zakukala je slavna novinarka BFM TV-a, Rut Elkrif. U emisijama na njenom kanalu neprestano se smenjuju snimci „žutih prsluka“ odlučnih da se izbore za bolji život.

Nekoliko dana kasnije, jedan novinar Opinjona (L’Opinion), dnevnog časopisa bliskog krugovima ekonomske elite, u televizijskom nastupu otkrio je koliko je šok bio jak: „Sve velike firme će izdeliti bonuse, jer su se njihovi čelnici zaista uplašili da će im glave završiti na kopljima. Ah da, velike kompanije... Kad je svanula crna subota, one su, uprkos gubicima, sve redom zvale predsednika Medefa [Mouvement des entreprises de France – Pokret preduzetnika Francuske], Žofrou Rua de Bezijua, ponavljajući: ’Sve im daj! Sve im daj, jer u suprotnom...’ Osećali su se ugroženo. Fizički ugroženo.“

Direktor jednog instituta za istraživanja javnog mnjenja koji je sedeo u studiju pored pomenutog novinara pomenuo je „zaista veoma zabrinute velike kapitaliste“ i atmosferu „koja me podseća na stvari koje sam čitao o 1936. ili 1969. U jednom trenutku dođe trenutak kad čovek pomisli: ’Treba znati kad dati mnogo, da ne bismo izgubili sve’ “. Za vreme vlade Narodnog fronta (1936-1938, prim. prev.), predsednik Opšte konfederacije rada (Confédération générale du travail – CGT) Benoa Franšon podsetio je da su na pregovorima u Matinjonu, koji su usledili nakon talasa nenajavljenih štrajkova i okupacija fabrika, uprave kompanija „pristale na sve zahteve“.

Ovakav vid rasula u klasi vlasnika retka je pojava, ali uz njega ide i istorijsko naravoučenije: oni koji su se plašili ne opraštaju ni onima koji su ih zastrašili, niti onima koji su svedočili njihovom strahu. Pokret „žutih prsluka“ – izdržljiv, neuhvatljiv, bez vođstva, čiji se jezik ne može čuti u institucijama; uporan bez obzira na represiju, popularan uprkos medijskoj zloupotrebi nasilja na ulicama – izazvao je brojne, do sad neviđene reakcije. U trenucima društvene kristalizacije i ogoljene klasne borbe, svako mora odabrati stranu kojoj će se prikloniti. Močvara centra ispari, a tada čak i najliberalniji, najkulturniji i najprefinjeniji prestaju da šire zablude o mirnom suživotu.

Obuzeti strahom, oni gube hladnu glavu, kao Aleksis de Tokvil kada je u svojim Uspomenama (Souvenirs) opisivao junske dane 1848. Tada je ojađene pariske radnike masakrirala vojska koju je na njih poslala vladajuća buržoazija, ubeđena da „na pitanja veka može odgovoriti samo topovima “.

Opisujući socijalitičkog vođu Ogista Blankija, Tokvil zaboravlja sav svoj bonton: „Bolesnog, zlog, nečistog izgleda, prljavo bled, poput trulog leša (...). Kao da je proveo ceo život u kanalizaciji i da je upravo iz nje izašao. Podsetio me na zmiju kojoj je neko stao na rep.“

Ista metamorfoza pristojnosti u gnev odigrala se tokom Pariske komune. Ona je tada zahvatila brojne intelektualce i umetnike koji su bili poznati po progresivnim idejama – ali samo u mirna vremena. Pesnik Lekont de Lil oglasio se protiv „ovog saveza svih siromaha, svih nesposobnih, svih zavidnih, svih ubica i svih lopova“. Za Gistava Flobera, „glavni lek je ukidanje opšteg prava glasa, te sramote za ljudski rod“. Nakon što ga je umirila odmazda (dvadeset hiljada mrtvih i skoro četrdeset hiljada uhapšenih), Emil Zola upozorio je narod Pariza: „Krvoproliće do kog je upravo došlo možda je bilo strašna nužnost koja je smirila groznicu ovog grada.“

Stoga je Lik Feri, profesor filozofije i politikologije, ali i bivši ministar za omladinu, nacionalno obrazovanje i naučna istraživanja, morao da bude upoznat sa izlivima daleko istaknutijih pojedinaca nego što je on sam, kada ga je represija nad lenjim „žutim prslucima“ navela da 7. januara – na Radio klasiku – posavetuje snage reda: „da svojski koriste svoje oružje“ protiv „ovih siledžija i bednika iz redova ekstremne desnice ili ekstremne levice i iz krajeva u kojima se napadaju policajci“. Gospodin Feri se potom zamislio šta bi mogao da ruča.

Obično, ešalone moći sačinjavaju različite i ponekad međusobno konkurentne skupine: visoki funkcioneri francuske države ili Evropske unije, intelektualci, kapitalisti, novinari, konzervativna desnica, umerena levica. U ovim udobnim okvirima odvija se proračunata smena uz demokratske rituale (izbori praćeni političkom hibernacijom). Francuski socijalistički vođa Žil Ged već 26. novembra 1900. godine u Lilu opisao je ovaj ringišpil kom „kapitalistička klasa“ duguje dugovečnost svoje moći: „Ona je podeljena na progresivnu i republikansku buržoaziju; na klerikalnu i na slobodnomisleću buržoaziju; tako da, kad god jedna frakcija pretrpi poraz, neki drugi deo ove nedvosmisleno neprijateljske klase može da je smeni na vlasti. Ona je kao brod sa razdeljenim potpalubljem. U neki njegov deo voda može da prodre, ali brod neće potonuti.“ Ipak, more se ponekad uzburka i stabilnost broda zaista postane ugrožena. U takvom slučaju, međusobne nesuglasice se brišu pred hitnom nužnošću zajedničkog fronta.

Suočena sa „žutim prslucima“, buržoazija je sprovela ovakav manevar. Njeni standardni glasnogovornici koji u mirna vremena nastoje da održe privid pluralizma ideja, jednoglasno su proglasili demonstrante za pobesnelu rulju zaverenika, rasista, antisemita, homofoba i, na prvom mestu, neznalica. „’Žuti prsluci’: Hoće li glupost pobediti?“, pitao se Sebastijan le Fol u Puanu (Le Point, 10. januar). „Pravi ’žuti prsluci’“, potvrdio je kolumnista Bruno Žudi, „bore se bey razmišljanja“ (BFM TV, 8. decembar). „Najniži nagoni nadvladavaju osnovnu pristojnost“, panično je zaključio „građanin“ Vansen (...)

Obim celog teksta : 2 761 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Serž Alimi & Pjer Ramber

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst