Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ŠTA SU PRIORITETI ZA DŽEREMIJA KORBINA?

Kozija staza do laburističkog Bregzita

Odluka naroda Velike Britanije da napusti Evropsku uniju – potez koji određeni konzervativci smatraju opasnim – može biti prilika za laburiste, u slučaju da uspeju da se dokopaju vlasti. Oslobođeni stega neoliberalnih sporazuma kojima je Unija uređena, imali bi više manevarskog prostora da sprovedu svoj program. Sad im preostaje da u to ubede sopstveno aktivno članstvo koje veruje da Bregzit može biti samo desničarski.

„Obožavam Korbina. Mrzim Bregzit.“ Poslednjih nekoliko meseci određen broj laburističkih aktivista i aktivistkinja nosi majice sa ovim sloganom. On dobro ilustruje dilemu britanske levice. Od kada je Džeremi Korbin preuzeo kormilo Laburističke partije, 2015. godine, ona je ponovo počela da se zalaže za projekte kojih se odavno odrekla: renacionalizaciju javnih službi koje su propale nakon privatizacije; povratak javnih investicija, naročito u industrijski sektor u kom se mogu otvarati nova radna mesta; obuzdavanje finansijskog sektora tako da više ne bi mogao da vedri i oblači živote stanovništva. Ovakva perspektiva koja predstavlja raskid sa godinama ideološkog povlačenja privlačna je velikom delu populacije. Za samo par meseci, Laburistička partija popela se na prvo mesto po veličini članstva među svim političkim partijama u Evropi.

Međutim, iako je Korbin oduvek bio kritičan prema neoliberalnom usmerenju evropskog projekta, većina novih aktivista i aktivistkinja njegove partije glasala je za ostanak Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj uniji na referendumu održanom 23. juna 2016 – naročito mladi iz velikih urbanih centara za koje je EU simbol benevolentnog internacionalizma. Postavlja se pitanje da li je moguće istovremeno zagovarati Korbinov ekonomski i socijalni program i ostanak Velike Britanije u Evropskoj uniji? Drugim rečima, da li je moguće transformisati način na koji britanska ekonomija funkcioniše u okvirima evropskih sporazuma?

„Da!“, odgovaraju pristaše Brisela, zaboravljajući da napomenu da EU podržava promene ekonomskog uređenja samo onda kad se njima ubrzava proces liberalizacije. Njeni sporazumi ne predviđaju automatske sankcije u slučaju sprovođenja progresivnih politika, ali im nameću značajna ograničenja.

To ne bi trebalo da nas previše iznenadi, jer je evropski projekat – još na začeću, kao ideja konzervativaca i demohrišćana – osmišljen upravo tako da spreči širenje etatizma i kolektivizma koje su oni videli s druge strane gvozdene zavese, a za koje su se borile moćne komunističke partije Francuske i Italije. Stoga je Brisel, uprkos svojoj teorijskoj neutralnosti, oduvek sistematski podržavao otvaranje ka tržištu. Od potpisivanja Jedinstvenog evropskog akta 1986, u većini sporova između nacionalnih interesa i privatnog sektora Evropski sud pravde bi presuđivao u korist potonjeg. U ovakvom kontekstu, Bregzit bi mogao da podmladi levicu omogućivši joj da se ideološki obnovi i vrati svojoj izvornoj socijalnoj bazi: siromašnim klasama.

Regionalna politika usmerena ka ponovnom pokretanju ekonomije na jugu Italije, u O de Fransu ili bivšim rudarskim selima Velsa naišla bi na prepreku u vidu evropskih propisa o državnoj pomoći. Na nacionalnom nivou, ovaj vid pomoći odobrava se samo u slučajevima kada ne predstavlja pretnju po „slobodnu i čistu konkurenciju“ uklesanu u evropske sporazume. Među državama EU postoje značajne razlike u pogledu državne pomoći: u Francuskoj ona je 2016. godine iznosila 0,65% bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok je u Danskoj taj broj bio 1,63%. Prema poveljama EU, javne investicije mogu se koristiti samo za mali skup inicijativa: poboljšanje lokalne infrastrukture, zaštitu „istorijskih lokaliteta“... Međutim, vlada koja bi pokušala da ponovo pokrene stagnirajuću ekonomiju u određenom regionu istog trena bi se suočila sa osudom Brisela zbog „diskriminatorne politike“. Međutim, zar ulaganje u jedan konkretan region, ponekad na štetu njegovih konkurenata, nije definicija regionalne politike?

Pogrešno pitanje

Isto važi i za slobodu kretanja radnika. Kritikovati to pravo znači prekršiti tabu na levici što sa sobom nosi rizik etikete „ksenofobije“, „rasizma“ ili „crveno-braon koalicije“. Ovu „slobodu“, uzidanu u strukturu EU, zahtevala je italijanska vlada koja je tokom 1950-tih želela da izvozi svoje nezaposlene kako bi se zaštitila od njihovih zahteva. Danas, otvorenost i fleksibilnost tržišta rada u Britaniji omogućavaju poslodavcima da se više ne bave stručnom obukom: poplava imigranata im omogućava da privlače kvalifikovanu radnu snagu koja je obučena (i čija je obuka plaćena) negde drugde. Samim time, nema potrebe za povećanjem plata kako bi se privlačila nova radna snaga. (...)

Obim celog teksta : 2 053 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Kris Bikerton

je politikolog sa univerziteta u Kejmbridžu.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst