,,U svakom trenutkuˮ, pisao je 1959. godine novinar Herbert Metjuz,.,postavlja se pitanje: kada ne bismo pored sebe imali Latinsku Ameriku, naša bi situacija bila dramatična. Bez pristupa proizvodima i tržištima Latinske Amerike, Sjedinjene Države bi se svele na status drugorazredne sileˮ (Njujork Tajms, 26. aprila 1959). Iz ovakve preokupacije, rađa se, početkom XIX veka, slika ovog regiona kao.,stražnjeg dvorištaˮ koje treba štititi, i potčinjavati, po svaku cenu. Taj projekat se u početku skriva pod plaštom solidarnosti: 1823, predsednik Džejms Monro osuđuje evropski imperijalizam i objavljuje.,Amerika Amerikancimaˮ. Ali njegova doktrina ne okleva da se transformiše u instrument dominacije severa nad jugom kontinenta.
Ponekad nasilan, ponekad diskretan, ekspanzionizam Sjedinjenih Država na Latinsku Ameriku toliko je oblikovao istoriju tog kontinenta, da brojni intelektualci i dalje vide crnu ruku Vašingtona iza svake prepreke o koju se sapliću progresivne snage ovog regiona. U trenutku kada tragaju za odgovorima na svoje domaće probleme, latinoameričke vlade nisu uvek voljne da priđu izvoru tog mehaničkog antiimperijalizma, flertujući ponekad sa teorijama zavere. Treba reći da antijenkijevski sentiment nije pao sa neba na kontinentu Hoze Martija : on potiče od više od stopedeset godina vrlo realnih uplitanja, bezbrojnih prljavih trikova i stvarnih zavera, pokazivanja želje za hegemonijom koja se tokom svog razvoja javljala u brojnim istorijskim oblicima.
Između 1846. i 1848, Meksiku je oduzeta polovina teritorije u korist severnog suseda. Zatim, između 1898. i 1934, američka vojska je intervenisala šest puta u Centralnoj Americi: oni ruše predsednike i postavljaju druge; bilo je to vreme potčinjavanja Kube i Portorika (1898), preuzimanja kontrole nad međuokeanskim kanalom, kao i kontrole nad nekadašnjom kolumbijskom provincijom Panamom (1903). Time je otvorena faza vojnog imperijalizma osmišljena da podrži.,dolarsku diplomatijuˮ i monopolsko zauzimanje prirodnih resursa od strane kompanija kao što su Junajtid Frut Kompani, koja je osnovana 1899. godine.
Ali priručni alat vašingtonskog imperijalizma ne mora da izgleda kao oružarnica. Robert Lansing, državni sekretar predsednika Vudroua Vilsona, 1924. godine primećuje: „Moramo da napustimo ideju o uvođenju nekog američkog građanina u meksičko predsedništvo, jer bi nas to neizbežno vodilo u novi rat. Za rešenje je potrebno više vremena. Moramo da otvorimo vrata naših univerziteta ambicioznim mladim Meksikancima i naučimo ih našem načinu života, našim vrednostima i poštovanju našeg političkog porekla. (...) Za nekoliko godina ti mladi ljudi će zauzeti važne pozicije, počev od predsedništva. Oni će biti ti koji će, a da sjedinjene Države ne potroše ni jedan jedini peni, niti da ispale i jedan metak, uraditi ono što mi želimo, i to će uraditi bolje i sa više entuzijazma nego što bismo to mi sami uradili.ˮ Univerziteti se otvaraju, ali ni vojska ne ostaje besposlena. 1927. godine, u Nikaragvi, marinci stvaraju Nacionalnu gardu, na čije čelo postavljaju budućeg diktatora Anastasija Somozu.
Tokom Hladnog rata, Vašington razvija novu doktrinu, nazvanu.,nacionalna bezbednostˮ. Talas šoka izazvan kubanskom revolucijom (1959), razvoj marksističke gerile, posebno u El Salvadoru i Kolumbiji, i teologije oslobođenja, pokušaj.,čileanskog puta u socijalizamˮ (1970-1973) ili sandinistička pobuna u Nikaragvi (1979) podstakli su antikomunistički krstaški rat Sjedinjenih Država.
Bilo je navodno 638 pokušaja atentata na fidela Kastra
Kao što nam danas hiljade arhiva surovo otkriva, Centralna obaveštajna (…)
