Kasno u noć 23. avgusta 1939. u Kremlju, narodni komesar za spoljne poslove Vjačeslav Molotov i nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop potpisali su sporazum o nenapadanju. Tajni protokoli tokom druge posete Joahima fon Ribentropa Moskvi, 28. septembra, podelili su Istočnu Evropu na sfere uticaja. Opšte je prihvaćeno da su Rusi, potpisujući sporazum, dobrovoljno zapečatili sudbinu Poljske i baltičkih zemalja, deleći tako odgovornost za izbijanje Drugog svetskog rata.
Neki, poput promotera filma „Hitler-Staljin: opasne veze“, polaze od ideje da je savez sa nacistima uvek implicitno bio prisutan u Staljinovim planovima, dok je politika kolektivne bezbednosti za diktatora bila samo maska osmišljena da prikrije planove za Zapad. Film naglašava ideološko poreklo staljinističke strategije: generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza je od 1927. odlučio da manevriše sa kapitalističkim silama ne bi li podstakao destruktivni inter-imperijalistički rat. SSSR je na taj način trebalo da ostane neoštećen i u poziciji da proširi svoju teritoriju. To je navodno isprovociralo rat u kojem je Staljin, gurajući politiku Kominterne i Komunističke partije Nemačke na suicidalni put, doprineo usponu Hitlerove moći.
Uistinu, ideološki osećaji i simpatije teško da su uticali na Staljinovu spoljno-političku orijentaciju. Uprkos despotskom sistemu vladanja, njegova strategija se, iz kasnije perspektive, pokazala kao relativno racionalna i uravnotežena: realpolitika bez skrupula. Njegova politika, koju bi Makijaveli podržavao, kao jedini cilj je imala primenu koncepcije interesa nacionalne bezbednosti Rusije.
Tražeći iglu u plastu sena, u ovom dokumentarcu se, primera radi, preterano naduvavaju pregovori koje je vodio David Kandelaki, šef trgovačke misije u Berlinu 1937-1938. Ruski ambasador u Berlinu je, međutim, uveravao Maksima Litvinova (komesara spoljnih poslova do 1939.) kako su „glasine o mogućem približavanju Nemačkoj neutemeljene“. „Ne vodimo, niti smo vodili pregovore sa Nemcima “, dodao je. Nema dokaza da je Staljin delovao iza leđa svog ministra spoljnih poslova. Zapravo, tajne kontakte je, u velikoj meri, podsticao nemački lobi – krupni industrijalci i funkcioneri iz rejona Vilhelmštrase – uvek željan oživljavanja Istočne politike. Sa ruske strane, te kontakte su činili bedni pokušaji suprotstavljanja antisovjetskih elemenata nemačkom ministarstvu spoljne trgovine.
Veće je iskušenje promenu politike pripisati sovjetskom razočarenju u Zapad nakon konferencije u Minhenu septembra 1938. Isključenje SSSR-a sa ove konferencije i sloboda delovanja Nemačke u Čehoslovačkoj su bile takve prirode da su potvrdile ozbiljne sovjetske sumnje prema kojima su Nevil Čemberlen i Eduard Daladier bili odlučni da preokrenu nemačku opasnost u ohrabrivanje Hitlera u njegovoj ekspanziji na Istok. Ali ova interpretacija ne uzima u obzir sledeću činjenicu: uprkos žestokom udarcu kolektivnoj politici bezbednosti, Staljin Minhen nije smatrao ireverzibilnim. Štaviše, on nije imao drugo rešenje, dok se Hitler mogao kladiti na upadljivu podložnost Zapada. Čak i slavno upozorenje zapadnjačkim demokratijama lansirano 1939. – prema kojem SSSR nije imao nikakvu nameru da „izvlači korist“ – ne označava promenu u svetskoj poziciji. Površna analiza kompletnog teksta ovog diskursa je dovoljna da pokaže kako je Staljin odbio Lenjinovu ideju revolucionarnog rata i kako se plašio svetskog rata kao pretnje Rusiji.
Zapravo su unilateralna jemstva koja je Velika Britanija dala Poljskoj 31. marta 1939. bila ta koja su utrla put Ribentrop-Molotovom sporazumu i izbijanju Drugog svetskog rata. Bila je to emocionalna i spontana reakcija na poniženje koje je Hitler naneo Čemberlenu preuzimanjem Praga 15. marta 1939. Paradoksalno, garantujući sigurnost Poljske, London je izazvao Nemačku i izgubio poziciju, koju je do tada imao, stožera ravnoteže moći u Evropi. Jemstva ponuđena Varšavi su mogla imati dve posledice: ili su mogla imati učinak odvraćanja i Hitler bi morao da se vrati za pregovarački stol; ili, ukoliko bi zadržao teritorijalne pretenzije na Poljsku, a poštujući militarni aksiom koji je proizilazio iz lekcija prethodnih ratova – nužnost da se izbegne ratovanje na dva fronta – kancelar je apsolutno morao neutralizirati Sovjetski Savez.
U Moskvi se iznenada otvorila, do tada nepostojeća, nemačka opcija. Obrnuto, dok je Čemberlen počeo da shvata kako je put ka drugom Minhenu nesiguran, te da izbijanje rata ostaje realna mogućnost, morao je nevoljno osigurati, makar naizgled, uključivanje sovjetske armije – ključno za garanciju bezbednosti. Tako je Sovjetski Savez, bez namere, postao stožer ravnoteže moći.
Na talasu našeg neodlučnog kolektivnog sećanja, neki revizionistički istoričari neočekivani sporazum prikazuju samo u njegovom perfidnom obliku. Ali mitove o teškom udarcu s leđa i planovima s predumišljajem su konstruirani oko simplifikovanih čitanja događaja koji su doveli do sporazuma. U skladu sa totalitarnim modelom iz (…)
