„Jer ono najgore još nije došlo sve dokle možemo govoriti: ʻOvo je najgore.ʼ“ Francuska diplomatija ovih dana priziva u sećanje ovaj stih iz Kralja Lira. Po završetku petogodišnjeg mandata Fransoa Olanda verovalo se da smo dotakli dno ; neki su, čak, predviđali erupciju nacionalnog ponosa. Na kraju krajeva, sve dokle Sjedinjene Države pokazuju krajnji prezir spram evropskih prestonica, kao i želju da se otarase obaveza prema Severnoatlantskom paktu, zašto ne iskoristiti priliku da se izađe iz NATO-a, odbaci politika sankcija prema Moskvi i osmisli evropska saradnja „od Atlantika do Urala“ o kojoj je general De Gol maštao pre nekih šezdeset godina? Napokon oslobođeni američkog tutorisanja – i odrasli!
Umesto toga, ratifikacijom samoproglašenja Huana Gvaida za predsednika Venecuele, na osnovu umišljenog izgovora o upražnjenosti mesta predsednika, Pariz se ponovo ušlepao iza Bele kuće i podržao, po svemu sudeći, jedan državni udar. U Venecueli je situacija dramatična: galopirajuća inflacija, neuhranjenost, loša uprava, sankcije, nasilje. Delom je tako i zbog toga što ovakvu političku situaciju upotpunjuje strepnja da bi svako ko se usprotivi vlasti – ili je izgubi – mogao da završi iza rešetaka. Mislite da je moguće da lideri Venecuele nemaju u vidu slučaj bivšeg predsednika Brazila, Luisa Inasia Lule da Silve, kom je zabranjeno da se kandiduje na predsedničkim izborima na kojima bi izgledno pobedio, uz izricanje presude od dvadeset godina zatvora?
Odluka Francuske krši pravilo koje nalaže da Pariz priznaje države, ne i režime. Pored toga, Emanuela Makrona navodi na podsticanje zapaljivu politiku Sjedinjenih Država – jer, Gvaidovo proglašenje inspirisali su najopasniji ljudi Trampove administracije, poput Džona Boltona i Eliota Abramsa. Niko ne poriče da je potpredsednik SAD, Majkl Pens, obavestio Gvaida da će mu Tramp pružiti podršku… dan pre nego što se proglasio za šefa države. Makron je 24. januara zatražio „povratak demokratije u Venecueli“. Četiri dana (…)
