Na leto 2016. godine, američki ekonomista Džozef Štiglic objavio je Evro. Kako zajednička valuta ugrožava budućnost Evrope, osudu zajedničke valute koja je u upotrebi u devetnaest od dvadeset i osam država Evropske unije. Značaj ove knjige ne leži ni u analizi strukturnih nedostataka evra (primena istovetne, monetarističke, politike u zemljama sa različitim ekonomijama) niti u navođenju njihovih posledica (pritisak u smeru smanjivanja plata, slab rast, nezaposlenost, mere štednje), već u rešenjima koja predlaže.
U nedostatku mogućnosti duboke reforme institucija koje uređuju postojanje evra u smeru solidarnosti, autor, nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke, predlaže ili „mekani“ izlazak iz evra, putem „prijateljskog razvoda“, ili uspostavljanje „fleksibilnog evra“. Prema drugoj scenariju, „različite države (ili grupe država) mogle bi da imaju svaka svoj evro“, čija bi vrednost fluktuirala u okvirima zajednički utvrđenog raspona. Reakcija na koju je ovo delo naišlo u brojnim državama starog kontinenta potvrđuje da nakon finansijske krize iz 2008. preispitivanje evra više nije toliki tabu.
Ipak, Štiglic zaboravlja da zajednička valuta nije samo pitanje izbora ekonomske politike, i, kao takva, proizvod racionalnih kolektivnih odluka. Za pristaše, kao i za protivnike, ona predstavlja politički fetiš, simbol EU i osnovu integracije. Evro je trijumf federalizma nad suverenim državama. Setimo se reči kojima je nekadašnja britanska premijerka Margaret Tačer iskazala protivljenje ovom projektu: „[Ekonomska i monetarna unija] je Trojanski konj federalne Evrope, kojoj se mi apsolutno i u potpunosti protivimo.“
U postojećim sporazumima ne postoji ni jedan propis koji predviđa mogućnost unilateralnog napuštanja evrozone. Da li bi zemlja koja se odluči na takav potez morala da se pozove na član 50 Mastrihtskog sporazuma o izlasku iz EU ili bi trebalo da ispregovara zasebnu proceduru? Odgovor predsednika Evropske komisije, Žana Kloda Junkera nedvosmislen je: „Ne možete izaći iz evrozone i ostati u Evropskoj uniji. Uz to, da biste se vratili u EU, trebalo bi da se oko toga saglasi svih dvadeset i osam nacionalnih parlamenata i da se potpiše sporazum o pristupanju, uz neophodnu ratifikaciju. To je scenario iz mašte.“
Istini za volju, uvođenje evra nije uvek teklo kao po loju. Određeni ekonomisti su kritikovali pripremne kriterijume ekonomske konvergencije, izrađene 1992. prilikom usvajanja Mastrihtskog sporazuma, smatrajući da su oni doveli do politike nefleksibilnosti tokom 1990-tih.
Neke od država su odugovlačile – Danska je na referendumu 2. juna 1992. odbacila sporazum. Druge su odbile da se uključe u evrozonu zbog političkih odluka s vrha (Velika Britanija, zbog pritiska konzervativaca) ili plebiscita (Švedska, referendum 14. septembra 2003). Međutim, nakon što je uvedena 1999. godine, zajednička valuta dobila status bespovratnog „zajedničkog postignuća“.
Neko je pomenuo „scenario iz mašte“? Kriza javnog duga koja je od 2010. naovamo pogodila više zemalja (Španiju, Grčku, Irsku, Italiju), izazvala je naglu „krizu evrozone“ koja je preko noći postala centralna tema političkih rasprava. Izlazak neke od država članica, čak i urušavanje čitave evrozone, čine se kao mogući scenariji u državama čiji su se dugovi oteli kontroli i koje su izgubile mogućnost da se finansiraju po održivim kamatnim stopama na finansijskim tržištima. U svetlu svega toga, političke i intelektualne kritike zajedničke valute zadobile su do tad neviđene razmere, naročito u državama osnivačicama EU.
Širenje jeresi stiglo je čak i do čuvara hrama. Naime, kriza evrozone u Nemačkoj je izazvala potpunu psihozu. Eksperti, visoki funkcioneri i čelni političari bacili su se u borbu protiv ma kakve divijacije od principa na kojima se zasniva monetarni sistem njihove države. Oni ne žele da dođe do nastanka „unije transfera“ na trošak Nemačke. Ekonomista Hans Verner Sin opisao je mere Evropske centralne banke (ECB) za odbranu evra kao „ogromnu pozajmicu Savezne republike [Nemačke] državama u problemu “. Štaviše, ukoliko siromašne države ne mogu da poštuju svoje obaveze, niko ih ne drži u EU!
Ta ideja da „Nemačka ne mora da plaća za druge“ postala je glavni povod nastanka nove političke partije, Alternative za Nemačku (Alternative für Deutschland – AfD), osnovane 2013. Ovu organizaciju otvoreno podržava bivši vođa nemačkih industrijalaca Hans Olaf Henkel, zagovornik podele evrozone na poslušne i neposlušne.
Politički napad na evro na osnovu kritike politike štednje javio se i u drugim zemljama osnivačicama evrozone. U Francuskoj, Nacionalni front (Front national – FN) Marin Le Pen stavio je tu temu u prvi plan kampanje za predsedničke izbore 2012. i 2017. Njegov narativ nudi kristalizaciju neprijateljstva određenih delova siromašnih slojeva prema Briselu i evropskoj birokratiji i naglasak stavlja na potrebu za snažnijom odbranom navodno ugrožene nacije.
U Italiji, ideja referenduma o izlasku iz evrozone bila je glavni predlog Pokreta 5 zvezdica (Movimento 5 Stelle – M5S) Đuzepea „Bepea“ Grila; za izlazak iz evra zalaže se i Liga Matea Salvinija, koji je na glasanje za evropski parlament 2014. godine izašao u majici sa natpisom „Basta euro“ („Dosta evra“) – sloganom svoje kampanje. Naposletku, u Holandiji, rast Partije za slobodu Gerta Vildersa svakako je uticao na odluku parlamenta te zemlje da u februaru 2017. zatraži izradu izveštaja o mogućnosti napuštanja zajedničke valute.
Činjenica da je desnica prisvojila ideju odbacivanja zajedničke valute delimično objašnjava oprez s kojim ovoj temi prilazi levica. Na primer, u Francuskoj, dela ekonomista Žaka (…)
