Proleće je u Srbiju ponovo došlo u sred zime. Kao i 1996-1997. kada su desetine hiljada protestovale protiv režima Slobodana Miloševića, i sada se svake subote na ulicama Beograda odigravaju protestne šetnje. Od kada je otpočeo, 8. decembra, talas protesta protiv autoritarne i antisocijalne politike predsednika Aleksandra Vučića proširio se na sve gradove zemlje. U Beogradu, duga povodrka staje ispred zgrade Radio-televizije Srbije (RTS), simbola državne kontrole nad medijima. Među zahtevima pokreta stoji i „pet minuta na dnevniku RTS-a“... Takođe, narod na ulicama zahteva istinu o ubistvu srpskog opozicionara sa Kosova, Olivera Ivanovića, koji je upucan 16. januara 2018, kao i ostavku ministra unutrašnjih poslova.
„Već trideset godina građani Srbije moraju da izlaze na ulice da bi zahtevali slobodu i pravdu. Ovaj pokret je naša poslednja nada“, uzviknuo je krajem januara Branislav Trifunović. Pre početka svake protestne šetnje u Beogradu ovaj glumac se obraća okupljenima, opominjujući pritom vođe partija trenutne (podeljene) opozicije, koji su se za sada povukli u drugi planu. „Narod odbacuje sve partije koje su bile na vlasti i obeležene su korupcijskim aferama“, priznaje Borko Stefanović, vođa Levice Srbije. Napad metalnom šipkom na njega, 23. novembra, bio je okidač protesta.
Kritike idu mnogo dalje: različite partije „demokratske“ opozicije koje su vladale tokom 2000-tih vodile su neoliberalnu politiku koja nalikuje onoj koju danas sprovodi Vučić. Iako je on potekao iz redova rasističke i ratnohuškačke ekstremne desnice, već deset godina Vučić je glasnogovornik evrointegracija. Taj novi vožd iz Beograda kontroliše državu oslanjajući se na uzak krug poslušnika i štićenika. Njegovi vazali nemaju sopstevnu ideologiju, a jedini cilj im je da se brzo obogate, koristeći represiju i klijentelizam da isisaju poslednju kap krvi iz zemlje.
Novi talas emigracije
„Strah se povlači pred ovim pokretom. U Srbiji se ljudi plaše da će izgubiti posao ako kritikuju vlast... Međutim, taj mehanizam ućutkivanja počinje da se klima“, smatra Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, jednog od poslednjih opozicionih glasila. „Iako države Evropske unije dobro znaju kako Vučić vlada Srbijom, one još uvek smatraju da je on jedini koji može da garantuje stabilnost države i regiona. Shvatili smo da ne možemo da računamo na njihovu podršku.“ U tom smislu, situacija se ne razlikuje previše u odnosu na 1996: Milošević je nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini u decembru 1995. uživao podršku Zapada. Od Vučića se očekuje da će rešiti (…)
