Participativna ili, kako se ponekad zove, industrijska demokratija označava ideju i viziju društva u kome svi koji učestvuju u radnom procesu, takođe, učestvuju i u donošenju najvažnijih odluka i u deljenju ekonomskih uspeha u preduzećima u kojima rade. U vreme pojave socijalističkih ideja u XIX veku, najveći fokus bio je na davanju ovih prava manuelnim radnicima i radnicama zaposlenim u fabrikama u industrijskom sektoru. U skladu sa tim težnjama tada je i bila popularna parola: Fabrike radnicima i radnicama! Međutim, kako u XXI veku dolazi do smanjenja radne snage zaposlene u industrijskom sektoru, postaje neophodno primeniti principe industrijske demokratije na sve sektore i sve oblike rada.
Postoje različiti oblici participacije zaposlenih. Najčešći i najrašireniji oblik je kolektivno pregovaranje između predstavnika sindikata i predstavnika poslodavaca. Drugi oblik participacije zaposlenih je kada zaposleni i/ili njihovi predstavnici imaju direktnu ulogu u donošenje najvažnijih odluka u poslovanju nekog konkretnog preduzeća. Finansijska participacija zaposlenih je još potpuniji oblik učešća, i odnosi se na slučajeve kad su radnici akcionari preduzeća u kojem rade, što im omogućava da imaju privatno-vlasnička ovlašćenja, što uključuje i učešće u raspodeli profita preduzeća. Najpotpuniji oblik ovog tipa participacije je kada su svi zaposleni istovremeno i jedini koji imaju potpunu kontrolu i/ili vlasništvo nad svim sredstvima za proizvodnju, preko radničkih zadruga (kooperativa). Svi ovi oblici participacije postoje u kapitalističkim ekonomijama. Iako je socijalizam, u teoriji, trebao da dovede do potpune kontrole radnika nad sredstvima za proizvodnju, samo je u jugoslovenskom kontekstu praktično sproveden jedan oblik radničke kontrole nad ekonomijom. Ipak, treba naglasiti da iskustvo radničkog samo-organizovanja i udruživanja prethodi dolasku socijalizma u ovim krajevima. Krajem XIX veka u Srbiji dolazi do stvaranja velikog broja zemljoradničkih zadruga koje su bile veoma uspešne u poboljšanju položaja seljaka i zaštite njihovih interesa. Posle Drugog svetskog rata, sa osvajanjem vlasti KPJ, nacionalizuju se preduzeća i veliki poljoprivredni posedi, da bi nakon sukoba Tita sa Staljinovim režimom u Jugoslaviji počela izgradnja samoupravnog sistema. Samoupravljanje je imalo dva ključna dela: stvaranje radničkih saveta u svakom preduzeću i transformaciju državne svojine u društvenu svojinu; a njegov glavni cilj je bila decentralizacija i debirokratizacija odlučivanja, kao i ostvarivanje većih prava i angažovanosti radnika.
Osim velikog ekonomskog rasta i brze industrijalizacije radničko samoupravljanje dovelo je do veće angažovanosti radnika, smanjenja otuđenja i velike sigurnosti zaposlenja. Radnici su delovali odgovorno, bili su zainteresovani i informisani, pa su zato i donosili bolje odluke koje su uticale na sudbinu njihovih preduzeća. Iako je postojao strah da će radnici težiti da dobit preduzeća pretvore u visoke lične dohotke, desila se upravo suprotna stvar, pa je u Jugoslaviji skoro trećina društvenog proizvoda ulagana u dalji razvoj preduzeća. Radnički sindikati, koji su povezivali radnike iz različitih preduzeća, imali su veliku ekonomsku i političku moć i uticaj u državi i borili su se za zaštitu i širenje prava i participacije radnika. Sa padom socijalizma i raspadom države dolazi do ukidanja društvene svojine, koja je pretvorena najpre u državnu svojinu, a onda u privatnu. U prvih par godina DOS-ove vladaine, sprovedena je brza privatizacija preduzeća i banaka u državnom vlasništvu, a radnička prava su svedena na najniži nivo, posebno Zakonima o radu iz 2001. i 2014. godine (po dolasku aktuelne političke garniture). Politička elita svih stranaka koje su bile na vlasti, kao i celokupna ekonomska elita u Srbiji, u poslednjih osamnaest godina prihvata neoliberalni konsenzus, koji se zasniva na principima liberalizacije ekonomije, privatizacije državne svojine i deregulacije – smanjenja prava radnika.
Posledice primene ovog (…)
