Rusija se, kako se čini, meša u politički život većine zapadnih zemalja. Prema rečima francuskog predsednika Emanuela Makrona, pokret „žutih prsluka“ delom je rezultat pokušaja destabilizacije Francuske iza kojeg stoji „strana sila“. Svi su shvatili da je mislio na Rusiju. Proboj snažnog pokreta za nezavisnost u Kataloniji? Rusija. Glasanje na referendumu u Britaniji u prilog izlaska iz Evropske unije 2016. godine? Opet Rusija. Poraz Hilari Klinton na predsedničkim izobirma u Americi 2016? I to je Rusija. Američki mediji i moćnici besne na pomisao da se neka strana država drznula da pokuša utiče na tok političkog života u njihovoj zemlji. Njihov gnev naposletku je doveo do pokretanja istrage o mogućnosti tajne saradnje između predsednika Donalda Trampa i Moskve.
„Ne možemo izjedačavati policijace i bandite“
Ipak, Vašington se kroz istoriju nije pokazao kao naročito veliki poštovalac suvereniteta stranih država, uprkos sadašnjoj histeriji. „CIA [Central Intelligence Agency] se mešala u izbore u Italiji tokom 1940-tih i u Nemačkoj tokom 1950-tih. Pored izbornih mahinacija, ona je, takođe, tokom 1950-tih, tajno uticala na smenu vlasti u Iranu i u Gvatemali“, priznaje Tomas Melija, bivši zvaničnik Stejt dipartmenta. Brzo dodaje da je to bio period Hladnog rata. U epohi nakon pada Berlinskog zida, rusko i američko mešanje nije „moralno jednako“. Vašington sprovodi „programe koji za cilj imaju osnaživanje demokratskih procesa u inostranstvu (bez zalaganja za konkretne izborne rezultate)“. Rusija, naprotiv, „manipuliše izborima u drugim državama kako bi sejala haos, ugrožavala poverenje javnosti u politički sistem i podrivala društvenu stabilnost“. Povući znak jednakosti između njih bilo bi kao „izjednačiti policajce i bandite zbog toga što i jedni i drugi koriste pištolje“, dodaje Stiven Hol, bivši čelnik ruskih operacija u CIA-i. Napori da se venecuelanski predsednik Nikolas Maduro sruši na prvi pogled potkrepljuju ovo tumačenje: američka strana promoviše „demokratiju“, dok Rusija podržava „iliberalnog“ diktatora. Pobeda Borisa Jeljcina na izborima 1996. godine, pak, dovodi ovu tezu u pitanje.
U februaru 1996. godine, kada je Jeljcin najavio da će učestvovati na izborima, izgledi da će na njima i pobediti bili su slabašni. Naša kuća Rusija, njegova partija, na parlamentarnim izborima u decembru dobila je samo 10% glasova. Komunistička partija, na čijem čelu se nalazio Genadij Zjuganov, postala je najveća partija u zemlji, osvojivši skoro četvrtinu glasova i 157 poslaničkih mesta u Dumi (spram samo 42 u prethodnom sazivu). Jeljcin, koji je u oktobru snimljen u bolnici obučen u plavu trenerku i patike, mogao je, prema anketama, da računa na podršku samo 3% glasača. Pa ipak, 3. jula, on će u drugom krugu pobediti svog komunističkog rivala i osvojiti skoro 54% glasova. Šta se to u međuvremenu desilo?
Komedija Spinning Boris režisera Rodžera Spotisvuda iz 2003. godine ovekovečila je i javnosti predstavila ulogu koju su američki savetnici odigrali u političkom spašavanju predsednika Jeljcina, dok je istovremeno pružila uvid u najkontraverznije aspekte tog poduhvata. Ovaj holivudski film prikazuje avanture tri stvarna spin doktora – Džordža Gortona, Džozefa Šumejta i Ričarda Dresnera – koji su na poziv člana Jeljcinovog tima otputovali u Moskvu da bi podučili Ruse tehnikama ranije uspešno korišćenih kako bi republikanski senator Piter Vilson bio izabran za guvernera Kalifornije. Trojac koji tokom čitavog filma manevriše u svetu kofera s novcem i političkih pritisaka na kraju uspeva da uglača imidž predsednika-kandidata koristeći ankete, kvalitativna istraživanja (koja su im dala mogućnost da testiraju njegove govore pred glasačima) i negative ads – televizijske spotove koji napadaju protivnike – uključujući izvlačenje iz arhiva snimaka boljševika koji pale crkve. „Uspeli smo da stvorimo atmosferu panike oko ideje da bi komunizam mogao da se vrati (...): čekanje u redovima, nestašice alkohola, cigareta, sapuna. ’Glasaj, ili ćeš izgubiti!’ ’Bože, spasi nas!’ ’Kupite hranu poslednji put!’ Ovi slogani su upalili“, pohvalio se član tima koji je radio Jeljcinovu kampanju (BBC na ruskom, 5. jul 2016).
„Nadamo se da će ruski narod glasati za budućnost“
Daleko pre nego što je film izašao – zapravo, jedva što su rezultati izbora bili objavljeni – američki časopis Time otkrio je „tajnu priču o tome kako (…)
