Dvadeset i osmog oktobra 2018. godine, Žair Bolsonaro, bivši kapetan artiljerije, pobedio je u drugom krugu predsedničkih izbora u Brazilu osvojivši 55,1% glasova. Iste večeri hiljade ljudi izašlo je na ulice da bi proslavilo „povratak vojske na vlast“. U gradu Niteroju, svezna država Rio de Žaneiro, političke pristalice predsednika, obučene u dresove nacionalne fudbalske reprezentacije, pozdravile su četu vojnika skandirajući: „Naša zastava nikad neće biti crvena“. Njihova parola odnosi se na komunizam koji je, prema njihovom mišljenju, nametnula Radnička partija (Partido dos Trabalhadores – PT), u periodu između pobede Luiza Injasija Lule da Silve, 2002. i svrgavanja njegove naslednice Dilme Rusef, 2016. godine.
Vojnici koji su se vozili na oklopnim vozilima pozdravili su okupljene podignutom pesnicom. Štampa je iskoristila taj prizor kako bi pokazala da vojnici podržavaju novog predsednika. On je, pak, po preuzimanju dužnosti, 1. januara 2019. godine, na neke od najvažnijih pozicija u svojoj vladi postavio oficire. Vojska je dobila mesto potpredsednika, te ministarstva odbrane, nauke, tehnologije i telekomunikacije, rudarstva i energetike, kao i mesto sekretara vlade zaduženog za odnose sa parlamentom. Sedam od dvadeset i dva ministra su oficiri (deo čine rezervisti), što je broj veći nego i u određenim vladama za vreme diktature (1964-1985). Svedočimo li nastanku vojno-civilne vlade?
Brazil ima najjaču vojsku u celoj latinskoj Americi (videti okvir ispod). Ona svoj uticaj zasniva na oslanja na starom vojnoindustrijskom kompleksu i kontrolom nad efikasnim centrima za razvoj strategije. Ovaj „tihi džin“, sposoban da utiče na civilnu vlast i ekonomiju – toliko da ponekad direktno preuzima vlast, kao što je bio slučaj tokom poslednje diktature – igra ključnu ulogu u političkom životu Brazila. Njegov cilj: odbrana ideje nacionalnog razvoja građene tokom čitavog XX veka koja je naročito obeležila vojnu vlast Žetulija Vargasa (1930-1945). Vojska je tada zagovarala industrijalizaciju, koja je za nju predstavljala garant geopolitičkog suvereniteta, ne oklevajući da se sukobi sa zemljoposedničkom oligarhijom koja se protivila modernizaciji države. Većina velikih kompanija kojima se današnji Brazil ponosi stvorena je od strane države upravo tokom ovog perioda.
„Osećaj veličine“
Među svim ideološkim sredstvima kojima vojska raspolaže, Visoka ratna škola (Escola Superior de Guerra – ESG) predstavlja njen glavni alat političkog i geopolitičkog uticaja. Osnovana je 1949. godine po ugledu na Nacionalni ratni koledž (National War College) u SAD, državi sa kojom brazilski oficiri gaje prisne odnose. Na ESG-u, centru za razvoj strategije koji finansira Ministarstvo odbrane, obrazovalo se osam hiljada studenata tokom sedamdeset godina njegovog postojanja, od čega polovina civila. Kako naglašava veb sajt ove institucije, među potonje ubrajaju se veliki biznismeni, ali i „četiri predsednika Republike, ministri kao i brojne bitne ličnosti iz domena politike “. Imena, doduše, nisu navedena.
Upravljanje obrazovnim odsekom ESG-a je 1952. godine povereno generalu Golberiju do Kuto e Silvi koji je ustoličio dugogodišnje ciljeve ove vojne institucije: savez sa SAD protiv komunizma (iako proamerička orijentacija nije sprečila oficire da na prvo mesto postavljaju nacionalni interes); širenje ka Pacifiku kako bi se ostvarila „javna sudbina“ države; kontrola nad Amazonijom.
Neoliberalni period 1990-tih godina usporio je planove vojske. Pored toga, politička nestabilnost – koju oficiri preterano ne ljube – i ekonomsko usporavanje „direktno su udarili na do tada uspešnu brazilsku vojnu industriju, nanevši joj povrede od kojih se dugo oporavljala“, procenjuje analizičar Žoam Evans Pim. Do dana današnjeg, izvoz oružja zasniva se na raketnom sistemu Astros II (kompanije Avibras) i vojnom avionu Embraer EMB 314 Super Tukano – iako su i jedan i drugi (…)
