Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PRERASPODELA PRIHODA ILI UDAR NA HEGEMONIJU TRŽIŠTA?

Kritikujemo nejednakost, ignorišemo njene uzroke

„Bogati su sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji.“ Iz ove sveprisutne konstatacije mogu se izvući dijametralni politički zaključci: jedni kažu da treba umeriti kapitalizam, drugi odgovaraju da rešenje leži u socijalizaciji bogatstva. Pre nego što se ponovo javila u sloganima pokreta Occupy Wall Street, debata između ova dva viđenja obeležila je XX vek. Isticanje nejednakosti u javnom diskursu ima sopstvenu istoriju

Knjiga Tomasa Piketija, Kapital za XXI vek, objavljena 2013. godine, prodata je širom sveta u više od dva i po miliona primeraka. Njen fenomenalni uspeh, nametnuo je tumačenje nejednakosti kao glavnog moralnog problema našeg doba. U SAD, dela Karla Marksa ubrajaju se u bestselere u Amazonovoj kategoriji „Free Enterprise“, a mladi američki levičarski časopis Jacobin uspeo je da dopre do široke publike. Ipak, možemo se zapitati u kojoj meri je gorenavedeni stav u skladu sa Marksovim idejama. Zapravo, pojam nejednakosti prihoda retko je korišćen tokom XIX veka i njegovo isticanje u javnim raspravama značajno je osiromašilo način na koji razmišljamo o društvenoj pravdi.

Najbolji način da se razume promena do koje je došlo je da se prelista Kapital, jedan od klasika socijalizma. Sasvim neočekivano, pojam „nejednakost“ pojavljuje se najviše četiri puta (broj varira u zavisnosti od prevoda) u Marksovom remek delu. Tokom čitavog XIX veka ni jedan mislilac nije nastojao da sve pojedince poređa na ordinatu, a ukupni društveni prihod na apscisu kako bi izmerio njegovu distribuciju. U obzir su se uzimale razlike među klasama u kontroli nad sredstvima za proizvodnju, a ne među pojedincima. Moderni način merenja nejednakosti javlja se tek u radu italijanskog sociologa Vilfreda Pareta (1848-1923). Za Marksa, problem nije bio kako preraspodeliti prihod među pojedincima, već kako ostvariti svet slobodan (od) tržišta.

Bez obzira na to govorimo li o proizvodnji, radu, ili, apstraktnije gledano, o međuljudskim odnosima, „društvo tržišta“, kako ga je nazvao ekonomista i antropolog Karl Polanji, smatrano je pretnjom po demokratiju jer je puštalo da tržište diktira društveno uređenje, a ne obrnuto. Takvo društvo ne samo što je izbacilo pitanje alokacije resursa iz političke rasprave, već je promenila prirodu društvenih odnosa kao takvih.

Dugo pomračenje

Zato sociolog Ričard Titmus brani ideju po kojoj je cilj socijalne države da širi i brani „duh Denkerka“ – izraz koji se odnosi na flotu od nekoliko stotina civilnih brodova koji su spasili stotine hiljada savezničkih vojnika sa francuske obale u maju i junu 1940. godine. U Velikoj Britaniji ovo je događaj od izuzetnog značaja. Titmus je u njemu video seme budućeg „velikodušnog društva“. Na leto 1940. godine pisao je da je sa Denkerkom, „došlo do promene raspoloženja ljudi i, istovremeno, do promene vrednosti. Budući da svi dele opasnost, isto bi trebalo da važi za društvene resurse“. Ipak, novi poredak se nije ograničio na prostu preraspodelu dohotka, već je za cilj postavio stvaranje demokratskih institucija sposobnih da pobede pet problema koje je Vilijam Bevridž, britanski ekonomista i teoretičar države socijalnog staranja, u svom slavnom izveštaju iz 1942. godine, nazvao „divovima“ – siromaštvo, nezdravost, bolest, neznanje i nezaposlenost – kako bi se solidarnost održala i izvan konteksta rata.

Posledično, „duh Denkerka“ značajno je proširio ulogu države, naročito u smeru garantovanja socijalnih prava koja su smatrana univerzalnim (pravo na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, rad, smeštaj...) za svoje stanovništvo. Ova pobuna društvenog bića protiv „laisser-faire“ principa zauzela je prostor negde na pola puta između socijalnih mera koje je 1880-tih godina u Nemačkoj uveo kancelar Oto fon Bizmark i opšte socijalizacije sprovedene u Sovjetskom savezu nakon oktobra 1917.

Kako bi se finansirali ogromni sistemi socijalnog staranja socijalizovan je sve veći deo prihoda. Visoke poreske stope nametnute najbogatijima omogućile su stvaranje javnih službi koje su činile okosnicu nove „javne imovine“. Ovaj pojam, nastao u Francuskoj krajem XIX veka, osmišljen je kako bi odagnao mogućnost krvavog građanskog rata u društvu u kom su samo vlasnici privatne imovine imali puna građanska prava. Nasuprot postojeće privatne svojine, javna svojina „nemašnima je stavljala na raspolaganje resurse koji nisu direktan deo nečije privatne imovine, već pravo na pristup zajedničkim dobrima i uslugama sa socijalnom svrhom “.

Institucije države socijalnog staranja nužno su bile produžetak demokratskog mandata – pretvarajući fizičku i socijalnu reprodukciju pojedinaca u političko pitanje i otvarajući (...)

Obim celog teksta : 2 038 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Danijel Zamora

je istraživač Nacionalnog fonda za naučna istraživanja za sociologiju na Slobodnom univerzitetu u Briselu. Autor knjige Foucault et le néolibéralisme, Aden, Brisel, koja će biti objavljena 2019. Sa Mateom Alalufom je uredio zbornik Contre l’allocation universelle, Lux, Montreal, 2017.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst