Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

TVRDA DESNICA U NAPADU

Kuda ide opozicija u Venecueli?

Državni udar, lokaut, bojkot izbora... Radikalno krilo venecuelanske opozicije na sve načine pokušavalo je da svrgne predsenika Uga Čaveza, a potom i njegovog naslednika Nikolasa Madura. Iako ekonomski i socijalni haos pogoduje njegovim ciljevima, ono je sabotiralo pokušaje pregovora sa vlastima 2018. godine i sada računa na američku intervenciju kako bi ih ostvarila

Da li se u Venecueli odigrava nešto nezamislivo? Opozicija koja je do sada bila paralisana podelama i strateškim razlikama uspela je da se ujedini. Ideja da ponovna pobeda predsednika Nikolasa Madura na izborima u maju 2018. godine bila nelegitimna omogućila joj je da prevaziđe razlike koje su doskora smatrane nepremostivim. Poslanici i poslanice u narodnoj skupštini, među kojima većinu čine antimaduristi, usaglasili su se oko viđenja da je predsednik „uzurpirao“ svoj položaj, zbog čega su odlučili da se pozovu na bolivarski Ustav iz 1999. prema kome u takvom slučaju predsednik skupštine preuzima vlast u državi. Po tom osnovu Huan Gvaido se 23. januara samoproglasio „privremenim predsednikom“ i proglasio nameru da uspostavi prelaznu vladu koja bi organizovala predsedničke izbore u roku od godinu dana. Tokom narednih nekoliko dana, njegovu vast priznalo je pedesetak država, uključujući SAD, Brazil, Ekvador i većinu država zapadne Evrope.

Brojni kritički glasovi, među kojima se našao i američki intelektualac Noam Čomski, osudili su ovaj potez kao državni udar. Bivši nezavisni reporter pri Ujedinjenim nacijama Alfred de Zajas procenio je da američke sankcije (koje se od 2017. godine neprestano zaoštravaju) predstavljaju „zločin protiv čovečnosti “, jer pogoršavaju već veoma teško ekonomsko i socijalno stanje u državi. Međutim, nada da će američki pritisak dovesti do promene režima se ugasila. Uprkos pozivima na pobunu, vojska je ostala odana Maduru. On takođe uživa podršku Rusije i Kine, iako se potonja sastaje sa predstavnicima opozicije da razgovara na temu novca (75 milijardi dolara) koji joj Karakas duguje. Poziv na pronalaženje sporazumnog rešenja, iza kog su stali Meksiko i Urugvaj, dodatno je pomrsio konce Gvaidu.

Uz nagovor Vašingtona, on je odbio poziv da pregovara i pozvao na zaoštravanje sankcija, ne otpisujući mogućnost strane vojne intervencije.

Uprkos sadašnjem privremenom savezu, postavlja se ključno pitanje: kakvu državu opozicija želi da izgradi? Na njega trenutno ne postoji precizan odgovor. S razlogom. Madurovi protivnici još uvek su podeljeni oštrim sukobima. Njihova saradnja, grozničavo građena poslednjih meseci, preti da će se raspasti u trenutku kada bude trebalo organizovati vlast, razdeliti pozicije i utvrditi zaduženja.

U okviru opozicije je moguće identifikovati tri glavne struje. Prva se okuplja oko Narodne volje (Voluntad Popular – VP), Gvaidove političke partije čiji su osnivači Leopoldo Lopez, koji se trenutno nalazi u kućnom pritvoru zbog zavere i poziva na nasilje tokom nereda 2014.. te Marija Korina Mačado i Antonio Ledezma, dugogodišnji protivnici pokojnog Uga Čaveza. Ključne ličnosti u trenutnim dešavanjima pripadaju ovoj skupini, što je omogućeno njenom ideološkom neodređenošću i klanskim ustrojstvom. Uprkos malom broju poslanika koje ima u Narodnoj skupštini (14 od ukupno 167), VP je glavna snaga u ofanzivi koja se odvija.

Budući da je najbliža Vašingtonu, da ima najmanju bazu u društvu i da je najnespremnija na kompromis ova partija predstavlja najradikalnije krilo opozicije. Ukoliko bi se Gvaido odlučio da razmotri mogućnost pomirenja sa (još uvek brojnim) delom stanovništva Venecuele koje podržava čavizam, rizikovao bi da protiv sebe okrene sopstveno članstvo čiji bes on i njegova partija već godinama dovode do belog usijanja.

Osveta ili pomirenje

Ova radikalna struja oduvek je smatrala da učešće na izborima samo daje legitimitet autoritarnoj vlasti, što doprinosi urušavanju demokratije. Budući da je u stalnom dosluhu sa venecuelanskom dijasporom u SAD, ona gaji privilegovane odnose sa najkonzervativnijim delovima američkog političkog sistema, na prvom mestu sa senatorom Floride, Markom Rubiom. Zahvaljujući podršci etabliranih trustova mozgova (Council of the Americas, Karnegi fondacija), kao i značajnoj i hitroj pomoći koju dobija od Agencije SAD za međunarodni razvoj (United States Agency for International Development – Usaid) i Nacionalnog fonda za demokratiju (National Endowment for Democracy – NED), ovaj međudržavni politički savez zatrpava medije napadima na pristaše dijaloga.

Uzdajući se u opšte neprijateljstvo venecuelanskog glasačkog tela prema centralizovanim partijama, radikali iz opozicije koriste slabo definisane „narodne mreže“, onlajn medije i mobilizacije iskusnih studentskih aktivista, koliko god oni bili malobrojni. Ipak, plaćaju cenu svog elitizma. Njihove vođe, koje potiču iz bogatih slojeva, studiraju u SAD i imaju svetliju put, jasno se razlikuju od Venecuelanaca i Venecuelanki koji vole Čaveza. Njihovi pokušaji da zbace pokojnog predsednika – na prvom mestu neuspeli državni udar iz 2002. (...)

Obim celog teksta : 2 197 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Džulija Bakston

je profesorka komparativne politike na Centralnoevropskom univerzitetu (Central European University – CEU) u Budimpešti u Mađarskoj.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst