Prvi svetski rat uzdigao je Japan u silu prvog ranga među svetskim nacijama. Carstvo je profitiralo od ulaska u rat 1914. na strani Antante, a protiv Nemačke, ojačavši svoju poziciju na dalekom istoku i Pacifiku. Na početku mirovne konferencije, 18. januara 1919. godine, dva njegova predstavnika sedela su u savetu pet glavnih pobedničkih sila, na istoj nozi sa SAD, Velikom Britanijom, Francuskom i Italijom. Konferencija održana u Parizu i Versaju, izradila je diplomatske sporazume koji su okončali Prvi svetski rat i uspostavili novi međunarodni poredak koji je trebalo da garantuje mirno rešavanje konflikata: Društvo nacija (DN). Delegacija japanske vlade imala je dva glavna cilja: preuzimanje nemačkih teritorija i ingerencija u Kini (u provinciji Šandung) i na Pacifiku (Marijanska, Maršalska i Karolinska ostrva), kao i upisivanje principa o „jednakosti rasa“ u povelju Društva naroda koja je predstavljala prvi deo Versajskog sporazuma potpisanog 28. juna 1919.
Nakon što je sondirala Amerikance i Britance, japanska delegacija je odlučila da se osloni na američku želju da se prizna „jednakost veroispovesti“. Predložila je amandman na član 21 povelje koji bi precizirao da sve potpisnice priznaju „svim državljanima članica Društva naroda pravedan i u svakom smislu jednak tretman, bez ikakve razlike, u principu ili u stvarnosti, zbog njihove rase ili nacionalnosti “. Britanski predstavnik je predložio da se rasprava o delikatnim temama poput vere i rase odgodi do nekog trenutka u budućnosti. Na kraju se sa njim složila većina komisije zadužene za izradu povelje DN i ovaj član je izbačen.
Japanska delegacija je povećala broj pregovora sa predsatvnicima SAD i, nadasve, Velike Britanije, smatrajući protivljenje koje su dominioni Britanskog carstva iskazivali prema njenom predlogu za ozbiljnu prepreku. Uprkos svim kompromisima koje su japanski diplomati predlagali, te naporima predstavnika vlada Kanade i Južne Afrike da pomire dve strane, australijski premijer Vilijam Moris Hjuz nije promenio stav. Ovaj zagovornik „bele Australije“ je, prema rečima očevidaca, izjavio: „Mogu da priznam jednakost Japancima kao naciji i kao pojedincima. Međutim, ne prihvatam posledice koje bi nas čekale kada bismo im otvorili svoju zemlju. Ne radi se o tome da ih smatramo inferiornim, već ih prosto ne želimo. U ekonomskom smislu, oni bi bili remetilački faktor jer su spremni da rade za značajno niže plate u odnosu na najniži iznos koji naši sunarodnici prihvataju. Nebitno je da li će se lako integrisati u naš narod. Ne želimo da oni mogu da se žene našim ženama.“
Svet podeljen između belaca i onih koji to nisu
Da bi se razumeo kontekst ovih rasprava i stvarnih namera Japana, treba se podsetiti da je kraj Prvog svetskog rata predstavljao vrhunac kolonizacije i moći bele Evrope nad ostatkom sveta. Od kraja XIX veka, kolonijalnoj dominaciji nad ogromnim delom planete pridodate su diskriminatorne mere protiv nebelaca u zemljama u koje su imigrirali.
U Sjedinjenim Američkim Državama, beli južnjaci su se osvetili za poraz u Građanskom ratu stvorivši sistem segregacije. Kalifornija je 1854. godine uvela novi porez za strance nepogodne za naturalizaciju, koja je bila rezervisana za „bele, slobodne ljude“. Federalni zakon iz 1882. je na kraju zabranio ulaz kineskih radnika u zemlju. Njihov priliv je doveo do velikih nemira na zapadu Kanade i na Novom Zelandu. Vlade su uvodile imigracione poreze ili testove znanja jezika. Australija je 1901. usvojila zakon koji je zabranjivao nastanjivanje nebelaca. U Južnoj Africi, kolonija Natal oduzela je pravo Indijaca da glasaju za svoje predstavnike u parlamentu, dok su brojni zakoni ograničavali njihov ulazak u zemlju i mesta na kojima su mogli da se nastane; protiv te ogromne nepravde borio se mladi advokat Mohandas Karamčand Gandi. Dolazak kineske radne snage u Transval (jedna od četiri stare kolonijalne zone u Južnoj Africi, prim. prev.) 1904. godine, izazvao je žestoku pobunu belih rudara zbog koje je vlada zabranila ulaz Kinezima. Nakon Drugog burskog rata u kom su se sukobili Britanci i potomci prvih (…)
