Vojnik iza ekrana, upravlja dronom. Hiljade kilometara daleko od zone delovanja otvara vatru na ljude na zemlji. Takva scena viđena je u Iraku, Jemenu, ili u Africi u okviru borbe protiv Al Kaide u islamskom Magrebu i protiv Boko Harama. Kako uočiti neprijatelja? Vojska više ne cilja na pojedinca koji je identifikovan uz pomoć ljudske inteligencije, već je njena meta stereotip ponašanja: struktura podataka koja karakteriše nenormalno ponašanje. Ako analitičari nekog čije se ponašanje pokazuje kao takvo ocene kao opasnog, oni mogu da razmotre mogućnost da on bude.,neutralisanˮ. Često se njegov identitet ne zna pre nego što bude ubijen. Ono što je važno, je, pre svega, skup tragova i masa sumnjivih podataka koji će sastaviti bihejvioralni.,potpisˮ: Šta on radi? Koga svakodnevno posećuje? Gde ide? Zatim, kompjuterski programi crtaju profile i izoluju one koji odstupaju od norme. Kompjuterizacija ratišta seže u četrdesete godine prošlog veka sve do rođenja kibernetike. Ona se razvija u Sjedinjenim Državama tokom rata u Vijetnamu (1955-1975) zahvaljujući istraživanjima u okviru Agencije za napredne istraživačke projekte u oblasti odbrane (Darpa). Od tada, vojska koristi kompjutere i masovne podatke, za upravljanje oružijem, za daljinsko navođenje raketa. Ali, okupacija Iraka označava prekretnicu. Na način koji do tada nije bio viđen, Pentagon mobilizuje povezane računare u vođenju vojske na.,ljudskom terenuˮ—što je vojni eufemizam za stanovništvo.
Uobičajeni rat, nakon što je izazvao pad režima Sadama Huseina 2003. godine, ustupio je mesto asimetričnom konfliktu kojim se snage međunarodne koalicije suprotstavljaju naoružanim grupama. Američke vojne snage za tu priliku ponovo primenjuju obuku za kontra pobune kakva je već sprovođena u Vijetnamu. Sa dvostrukim taktičkim ciljem: da se razlikuje borac od ne-borca i da se ograniči podrška civila naoružanim grupama. U ovoj ratnoj logici koja se zasniva na stanovništvu, okupacione armije koriste novu društvenu mapu. Na njoj nema ni planina, ni ravnica, ni vodenih tokova. Umesto toga, ovi alati položaj.,pobunjenikaˮ na terenu utvrđuju u društvenim krugovima. Ono što ljudi rade, njihovi pokreti i njihovi odnosi sa drugim ljudima, se prati i vizualizuje na kontrolnim ekranima. Neprijatelj (,,pobunjenikˮ) pojavljuje se na ovim kartama kao čvor mreže koji mora da nestane.
,,Konstelacije osećanja kao ciljˮ
Softveri za borbu protiv pobunjenika počivaju na modelima ponašanja za čiji dizajn i rad se koriste dva resursa: koriste se istraživači u oblasti društvenih nauka, koji sortiraju autohtona društva, i izbliza se posmatra stanovništvo. 2008. godine, odeljenje za istraživanje i inženjerstvo ministarstva odbrane ustanovilo je program modelovanja ponašanja: Modelovanje ponašanja u društvenoj kulturi (HSCB), u okviru kojeg se razvija projekat društvenog radara. Taj softver se bavi mega-podacima izvučenim iz medija, društvenih mreža i vojnih obaveštajnih službi. Radi se o otkrivanju kretanja osećanja i mišljenja, unutar stanovništva, koji mogu da utiču na tok sukoba: talas simpatija prema novom vođi protesta, na primer, ili, nasuprot tome, pokazivanje antipatije prema okupacionim vojskama. Da bi se to postiglo, ovaj radar kombinuje analizu onlajn razgovora i analizu osećanja. On identifikuje glavne teme o kojima raspravljaju korisnici interneta, zatim ih povezuje sa osećanjima koja su izrazili. Tako se sastavljaju.,konstelacije ciljnih osećanjaˮ. koje potom korisnik tog softvera koristi uz pomoć propagandnih kampanja i psiholoških operacija (Psyop). Dok radari kojima su opremljeni avioni i brodovi otkrivaju (…)
