Vrata se otvaraju: otpočeo je sedmični sastanak „žutih prsluka“. Ove večeri, skoro sto pedeset ljudi dobija priliku da se obrati preko mikrofona: oni koji žive na ulici jer ne mogu da plate kiriju, oni koji se hrane u Restoranima ljubavi (Restaurants du coeur, francuska dobrotvorna organizacija koja se trudi da obezbedi hranu za siromašne, prim. prev.)... Njihov bol i njihov bes, dugo vremena potiskivani – „noći urlanja na televizor“ – jednim potezom su preneseni u javni prostor. Oni su usmereni na iste mete: Emanuela Makrona, mutne ministre, poslanike i ostale zvaničnike svih boja – na „političare“ na meti gneva naroda. Pretežno haotična diskusija stalno se vraća na njih: kraj meseca „koji počinje desetog“, slomljene kosti, bedne penzije, rast kirije, bolnice bez osoblja... Uzvikivanje slogana „Makrone, ostavka!“ izglasava se uz euforične povike. Ilar, moderator skupa, postavlja pitanje: „Ko je protiv?“ Jedna pedesetogodišnjakinja stidljivo diže ruku.
„Dobro, gospođo, recite nam zbog čega.“
„Budite uvereni, ja ga prezirem. Da nije tako ne bih već tri nedelje bila na kružnim tokovima. Međutim, pitam se, ako on ode, ko će doći umesto njega?“
Nastaje haos. Debata se skoro nikad ne vodi oko odgovornosti privatnog sektora koji se krije iza zgodnog paravana političarâ. Ovde niko ne priča o privatnom vlasništvu nad sredstvima za proizvonju, a kamoli o kapitalizmu: ekonomski sistem je prihvaćen kao dat, iako treba ublažiti neke njegove ekstreme. Gazde treba da dobijaju manje, njihovi zaposleni treba da žive dostojno: treba nam izvesna „moralna ekonomija”.
Novinari BFM TV-a potajno izvlače jednog od moderatora sa govornice kako bi ga intervjuisali pred kamerom. Nekoliko ljudi to primećuje i dotični – ne ekipa BFM TV-a – biva izbačen sa sastanka uz povike: „Ne treba nam portparol!” Skup se okončava oštro. „Najteže je organizovati se”, besni Remi. silazeći sa govornice. „Mi se sprdamo; raspravljamo, ništa ne odlučujemo, i svaki put je sve manje ljudi...”
„Pričaćemo o tome sutra na sastanku internog komiteta“, uverava ga Žan-Klod.
Moderatori su tokom cele večeri nastojali da objasne da nisu ni predstavnici ni izabrani delegati, da ne žele ništa da nameću i da bilo ko može da ih odmeni. „To je istina“, odgovara Remi, „ali moramo održavati interni komitet. U protivnom ne bismo ništa postigli...“
„Kaleska džungla“ na južnom kraju kružnog toga; severno „Notr dam de lond“.
U La Poteriju, svi ulazi na kružni tok blokirani su lomačama i improvizovanim šupama – ofarbanim u žuto. „Kakva je ovo glupost?“ Katja pokazuje na nove bele toalete koji stoje na putu. „To ti je ministarski kabinet!“, dobacuje joj njena prijateljica Lilijan, i gromoglasan smeh kreće da se širi među roštiljskim vatrama. Iako se svi slažu da zvaničnike treba pustiti niz WC šolju, političke razlike su jasne: blokada raskrsnice je toliko ideološki podeljenja da jedna vaspitačica ide okolo i pokušava da nagovori ljude da „pričaju jedni sa drugima“. Uzaludan napor. Južni deo, nazvan „kaleskom džunglom“, obuhvata razne ljude, uključujući strance. Na severnoj strani prizor „Notr dam de londa“ (Kale i Notr dam de lond aludiraju, redom, na ekstremno mešovitu, progresivnu, zajednicu i na onu koja je etnički homogena i konzervativna, prim. prev.) zabrinjava: više beskućnika odlučilo je da se tamo nastani. Ne bez razloga, jer te kvazi-kuće nisu poput onih na zapadnom izlazu. Tamo „gde su svi dobrodošli“ pale se (…)
