Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE

U susret proleću izbora

Planetarna finansijska kriza iz 2008. godine – 1929. naše generacije – izazvala je lančanu reakciju širom čitave Evrope. Početkom 2010, temelji evrozone već su bili toliko uzdrmani da je establišment morao da prekrši pravila koja je sam uspostavio kako bi spasio svoje prijatelje bankare. Do 2013, neoliberalna ideologija koja je decenijama pružala legitimitet oligarhijskoj tehnokratiji Evropske unije nalazila se u ruševinama, nakon što je milione oterala u bedu. Zvanična politika vodi se principom socijalizma za bankare uz nemilosrdnu štednju za ogromnu većinu. Nju u istoj meri sprovode konzervativci i socijaldemokrate. Kapitulacija Sirizine vlade u Grčkoj na leto 2015. godine podelila je i demoralisala levicu. Ona je ugušila slabašnu nadu u to da će progresivni pokreti sa ulica i trgova promeniti odnos snaga u Evropi.

U međuvremenu, kombinacija besa i beznađa stvorila je brisani prostor koji je ubrzo, u svim delovima Evrope, počela da popunjava organizovana mizantropija Nacionalističke internacionale, na oduševljenje američkog predsednika Donalda Trampa. Evropska unija, ugušena od strane establišmenta koji se sve više ponaša kao vođstvo nesrećne Vajmarske republike, kao i rasizma deflacionističkih snaga, počinje da puca. Nemačka kancelarka počinje da razmišlja o napuštanju EU, dok evropski projekat francuskog predsednika deluje mrtvorođen; izbori za Evropski parlament u maju su poslednja prilika za progresivne snage da deluju zajedno na panevropskom nivou.

Od kad je Pokret za demokratiju u Evropi 2025 (Democracy in Europe Movement 2025 – DiEM25) nastao, 2016. godine, on je imao za cilj da iskoristi ovu priliku. Prvo smo napisali program – „Nju dil za Evropu“. Potom smo pozvali druge pokrete i partije da ga dopune i da zajedno s nama stvore Evropsko proleće, prvu transnacionalnu listu kandidata koji zagovaraju zajednički program na evropskoj razini. Ipak, pre nego što je moguće raspravljati o ovom projektu, levica mora da reši dve goruće teme koje je dele i, samim time, slabe progresivne snage širom kontinenta: pitanje granica i pitanje EU.

Poslednjih godina dogodilo se nešto veoma čudno: brojni levičari su počeli da veruju da otvorene granice predstavljaju pretnju po radničku klasu. „Ja nikad nisam bio za slobodu useljavanja“, više puta je izjavio Žan Lik Melanšon (Nepokorena Francuska – La France Insoumise). U obraćanju Evropskom parlamentu na temu slobode kretanja radnika u Evropskoj uniji, u junu 2016. godine, izjavio je da svaki put kad se neki radnik preseli u drugu zemlju, „on krade hleb iz usta radnika koji u njoj već žive“. Melanšon se na kraju pokajao zbog ovih reči, iako se njegova analiza efekata migracija na autohtonu radničku klasu nije promenila.

Ovo nije nova rasprava. Moris Hikvit, osnivač Socijalističke partije Amerike je 1907. godine predložio usvajanje rezoluciju koja je trebalo da zaustavi „namerno uvoženje strane jeftine radne snage“ ustvrdivši da „migranti predstavljaju nesvesno oružje u rukama štrajkbrehera“. Ono što danas jeste novost je činjenica da je veliki deo levice izgleda zaboravio Lenjinovu poentnu kritiku iz 1915: „Verujemo da je nemoguće biti internacionalista i istovremeno zagovarati ovakva ograničenja... Takvi socijalisti su zapravo šovinisti.“

U članku napisanom 29. oktobra 1913, Lenjin je dao širi kontekst: „Nema sumnje da jedino ekstremno siromaštvo može naterati ljude da napuste svoju rodnu zemlju i da kapitalisti na najstrašnije načine eksploatišu imigrantske radnike. Međutim, jedino rekacionari mogu odbiti da vide progresivni značaj ove moderne seobe naroda. Kapitalizam privlači mase radnika iz čitavog sveta. On ruši granice i nacionalne predrasude i ujedinjuje radnike svih zemalja.“

Život većine može se popraviti i u okviru postojećih pravila

Pokret DiEM25 nadovezuje se na Lenjinovu analizu: zidovi koji treba da spreče slobodno kretanje ljudi i robe su nazadna reakcija kapitalizma. Socijalistički odgovor mora da podrazumeva rušenje zidova i dopuštanje kapitalizmu da se samouništi dok mi organizujemo transnacionalni otpor eksploataciji. Lokalnim radnicima posao ne kradu migranti, već politika štednje koju sprovode vlade. Ta politika je oružje nacionalnih buržoazija u klasnoj borbi.

Zbog toga nismo dopustili da nam „navodna“ ksenofobija zagadi program. Prema rečima Slavoja Žižeka, nacionalizam levice nije adekvatan odgovor na nacionalsocijalizam. Naša pozicija prema pridošlicama sadržana je u dve tačke: odbijamo da pravimo razliku između ekonomskih migranata i izbeglica i zahtevamo od Evrope da ih pusti da uđu (#LetThemIn).

Drugovi iz brojnih zemalja smatraju nas utopistima. Prema njihovom viđenju Brisel se ne može reformisati. Ako je to istina, najbolja strategija za progresivne snage bila bi da rade na „Lexitu“, odnosno na levoj kampanji za kontrolisano raspuštanje EU, zar ne?

Rado se sećam govora koje sam držao u dupke punim salama u Nemačkoj nakon kapitulacije Sirize pred (...)

Obim celog teksta : 2 483 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Janis Varufakis

je ekonomista, ministar finansija Grčke između januara i jula 2015. godine, osnivač Pokreta za demokratiju u Evropi 2025 (DiEM25).
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst