U jednoj uličici u južnom delu Pnom Pena nalazi se majušini restoran. U njemu su samo šank, par stolova i miris falafela. Na jelovniku Mideast Feast-a stoje sirijski i libanski specijaliteti. Ova pojava je retkost u bez sumnje kosmopolitskom glavnom gradu Kambodže, jer u njemu ipak nema previše pridošlica sa Bliskog istoka. Vlasnik restorana, Abdula Zalganah, o Kambodži nije znao ništa do trenutka dok nije tamo preseljen. Zalganah je iz Sirije. Pre osam godina još uvek je bio mesar i vlasnik restorana u Deri, gde je živeo sa ženom i četvoro dece. Potom je, kao i mnogi drugi, iz svog ratom zahvaćenog grada pobegao u Liban. Njegova porodica je ostala tamo, dok se on otisnuo u potragu za novom domovinom.
Dve hiljade dvanaeste godine, vođen željom da se dokopa Australije, „mirne“ zemlje u kojoj je, prema glasinama, „moguće početi novi život u roku od pola godine“, krenuo je na epopeju koja će ga odvesti na drugi kraj sveta. „Među sirijskom zajednicom pričalo se da je Australija bolji izbor od Evrope. Takođe, tamo mi je bio i brat koji je otišao pre rata“, objasnio nam je Zalganah. Stupio je u kontakt sa krijumčarima koji su ga sproveli do Indonezije. Tamo ih je pokupila australijska obalna straža i odvela ih u prihvatni centar. Tog leta, 2013. godine, u njemu se nalazilo preko dve hiljade ljudi: svi oni tražili su azil čekajući da ih prebace u logore na ostrvskoj državi Nauru ili u Papui Novoj Gvineji. Niko među njima nikad neće ugledati Australiju. Jer, nekoliko meseci ranije, Kanbera je ponovo pokrenula i dodatno zaoštrila radikalnu politiku odbijanja „boat people“ (ljudi sa čamaca) pod nazivom „pacifičko rešenje“.
Ovaj set mera, pokrenut početkom 2000-tih, zasniva se na sporazumima sa dva pomenuta siromašna suseda Australije. U zamenu za finansijsku pomoć, te zemlje su prihvatile da prime tražioce azila koji su u Australiju ušli na nelegalan način. U periodu dok se njihov slučaj ne ispita, oni bivaju zadržavani u logorima izvan Australije čiju je izgradnju finansirala Kanbera, a kojima upravljaju privatne kompanije pod ugovorom sa australijskom vladom. Zvanično, ovo je mera borbe protiv krijumčarskih mreža koja treba da odvrati ljude od pokušaja da u Australiju uđu čamcem.
Prema navodima organizacija za zaštitu ljudskih prava, Australija ne krši međunarodno pravo, pa tako ni princip zabrane proterivanja ili odbijanja utvrđen Ženevskom konvencijom o statusu izbeglica, čija je potpisnica. Njen metod inspirisao je brojne članice Evropske unije koje su usvojile ideju „eksternalizacije granica“, oličenu, na primer, u sporazumu sa Turskom.
Australijski konzervativci koji su osmislili ovu strategiju autsorsinga hvalili su se neto smanjenjem broja ilegalnih pridošlica: manje od 150 osoba godišnje između 2002. i 2008, spram 5500 godišnje između 1999. i 2001.. Međutim, Oksfamov izveštaj iz 2007. godine procenio je ukupnu cenu ove politike (od presretanja čamaca, do troškova upravljanja logorima) na preko milijardu australijskih dolara (625 miliona evra) za šest godina koliko se sprovodila. pokrivši manje od 1700 osoba. „Pacifičko rešenje“ našlo se pod naletom lavine kritika i nova laburistička vlada suspendovala ga je 2008. godine. Logori na Nauruu i ostrvu Manus (Papua Nova Gvineja) ispražnjeni su... da bi bili ponovo otvoreni četiri godine kasnije.
U odgovoru na nagli porast ilegalnih ulazaka u zemlju i smrtonosnih brodoloma. vlada je ponovo aktivirala sporazume o saradnji sa ovim dvema državama i zaoštrila politiku. Iako je Australija nastavila da udomljava hiljade azilanata koji su pristigli na njenu teritoriju legalnim putem. u ovom trenutku krenula je da primenjuje nultu toleranciju prema ilegalnim pridošlicama. „Ni jedan tražilac azila koji u Australiju dođe brodom nikad neće dobiti dozvolu da se u našoj zemlji nastani kao izbeglica“, zapretio je premijer Kevin Rad (BBC, 19. jul 2013) – bez obzira na to koliko je nečiji zahtev za zaštitom legitiman, ili to kroz šta je ta osoba morala da prođe da bi ga podnela.
Neverovatni sporazum sa Kambodžom
Iako sporazum sa Papuom Novom Gvinejom u teoriji predviđa stalno nastanjivanje izbeglica na njenoj teritoriji, u praksi im „vlast ne odobrava legalni status“, kako se navodi u izveštaju Emnesti intrnešnla (Amnesty International). Vlast na Nauruu zvanično odbija mogućnost stalnog nastanjivanja. Izbeglice u najboljem slučaju dobijaju vizu na pet godina, potom na deset, o trošku australijskih vlasti. (…)
