Mark Cukerberg, osnivač i izvršni direktor Fejsbuka, februara 2017. je postovao dugačko otvoreno pismo upućeno njegovoj „zajednici“, odnosno dvema milijardama korisnica i korisnika njegove društvene mreže. „Da li gradimo svet koji svi želimo?“, pitao je direktno.
Odgovor je bio očigledan. Prema Cukerbergovom razumevanju, čovečanstvo napreduje onda kada uspeva razbiti društvene i geografske podele ne bi li stvorilo što je veće moguće moralne zajednice. „Istorija pokazuje kako smo naučili da se okupljamo u sve većim i većim grupama – plemenima, gradovima, državama. U svakoj etapi smo izgradili društvene infrastrukture (zajednice, medije, države) koje nam daju sredstva za realizaciju projekata koje nismo mogli sprovesti sami.
Kao glavni izvršni direktor (Chief Executive Officer, CEO) rekordno profitne i brzo-rastuće multinacinalne kompanije, Cukerberg je uglavnom oprezan kada ulazi u političku arenu. Tokom američke predsedničke kampanje 2016. nije oklevao da osudi „strašne glasove koji pozivaju na izgradnju zidova“. Januara 2017. je osudio Trampov dekret koji, u ime borbe protiv terorizma, zabranjuje muslimanskom stanovništvu ulazak na teriroriju građana Sjedinjenih Američkih Država. „Moramo ostaviti otvorena vrata izbeglicama i ljudima kojima je potrebna pomoć. To smo mi“, pisao je. Objavljeno u kontekstu otvorene polemike sa predsednikom SAD, njegovo pismo odražava novu misiju Fejsbuka: obnovu društva u burnim vremenima porasta pretnje od autoritarizma.
„Najvažnija stvar koju možemo uraditi sa Fejsbukom“, nastavlja on, „jeste razvijanje socijalne infrastrukture, kako bi se ljudi ohrabrili da izgrade globalnu zajednicu koja odgovara svima“. Cukerberg se u te svrhe nastoji inspirisati ulogama koje su dugo vremena imale određene skupine – poput crkve, sindikata, sportskih klubova, udruženja... – „koje nam daju razloge za postojanje i nadu, moralnu potvrdu naše neophodnosti i pripadnost nečemu većem, utehu saznanja da nismo sami i da zajednica pazi na nas; ličnu orijentaciju i razvoj; mrežu sigurnosti; kulturne vrednosti, norme i odgovornosti; okupljanja i obrede društvenosti, načine susretanja sa ljudima; i, konačno, način da se provede vreme“. Za suočavanje sa „drastičnim urušavanjem“ struktura nasleđenih iz 1970-ih godina on vidi rešenje: „onlajn zajednice“ kao „tračak nade“.
Luksuzni privatni kampusi
Nova misija Fejsbuka tako „razvija društvene infrastrukture za zajednicu – radi podrške, davanja sigurnosti, informisanja, građanskog angažmana i inkluzije svih“. Koristeći veštačku inteligenciju, kompanija može „pomoći našoj zajednici da identifikuje probleme pre nego što se pojave“. Štaviše, Fejsbuk je već izgradio „Amber alert, infrastrukturu za emitovanje upozorenja u slučaju otmice dece u Severnoj Americi (...) ili Safety Check, namenjen informisanju naših prijatelja da smo dobro i bezbedni“ u slučaju napada ili prirodne katastrofe.
Mladi CEO u Fejsbuku vidi alat za revitaliziranje demokratije: može pomoći ljudima da glasaju, da se izraze, da se organiziraju. Uopštenije, građanima diljem sveta bi mogao pružiti nove načine učestvovanja u kolektivnom „upravljanju“, u cilju dobijanja veće transparentnosti i podsticanja obnovljenog angažmana za opšte dobro.
Iza ove bombastične bujice reči skriva se osiromašena vizija društvene infrastrukture. Prioritet multinacionalnih kompanija u Silikonskoj dolini nije podsticanje ljudi da se upuste u svet fizičkih susreta, već ih gura da ostanu iza svojih ekrana. Ali, da bismo (…)