Nemački fotograf Mihael Volf skoro trideset godina se bavio fotoreportažom, od čega je osam godina radio kao azijski dopisnik za nedeljnik Štern (Stern). Od 2003. posvetio se ličnom projektu fotografisanja života u velikim gradovima. Njegove fotografije prikazuju ćelije od devet kvadratnih metara u kojima se tiskaju ljudi pridošli sa sela da bi se zaposlili u Hong Kongu – sve su snimljene na isti način, sočivom širokog ugla, na što neutralniji mogući način, dok njihovi žitelji sede licem okrenutim ka foto-aparatu. Takođe u Hong Kongu, on fotografiše fasade zgrada čije se ivice nalaze izvan kadra, dok se u hiljadama istovetnih prozora ne može videti ni jedan trag života – samo retko, kao kakav prekršaj, komad zavese ili veš koji se suši. On krupnim kadrom hvata umor lica pritisnutih uz stakla tokijskog metroa za vreme špica; krišom fotografiše prizore usamljenosti zaposlenih u kancelarijama, noći... Međutim u zbirci Works. Volf prikazuje veštinu s kojom pojedinci umeju da skliznu u međuprostor i igraju se sa odbačenim stvarima, izumevajući, prenamenjujući, živeći u inat svemu. Ova knjiga sadrži trinaest serijala, od kojih je najraniji nastao 1976. kad je, pripremajući svoj diplomski rad, Volf odlučio da provede godinu dana u jednom rudarskom selu Rurskog basena dok je on prolazio kroz proces deindustrijalizacije.
Katarin Kuper, rođena u Južnoj Africi fotografiše povratak malih životnih radosti u trenucima beznađa i uništenja. Nakon Uskrsa 2017. provela je osam nedelja u Alepu – četiri meseca nakon što je sirijski režim povratio kontrolu nad tim gradom. Tamo je videla uništene Veliku džamiju, bazar, crkvu Al-Čibani; kvartove opustošene šestogodišnjim ratom, ali, takođe, i neuništivu čežnju za srećom stanovnika i stanovnica koju je odlučila da prikaže: poglede, osmehe, ruže koje se prodaju na svakom ćošku, prikolice kamiona pretvorene butike trgovaca koji su ostali bey svojih starih lokala, vojnike na punktovima koji gaje cveće u automobilskim gumama... (…)
