Rat, „otac svemu, svemu kralj“: Heraklitova maksima kojom otpočinje delo generala Anrija Bentežaa odnosi se na vreme kada je mir bio samo „kratka pauza između dva sukoba“.
Ovaj oficir, koji je od 1999. do 2006. bio uključen u proces donošenja strateških odluka na najvišem nivou, ispituje ratničke odluke desetak državnika: od Napoleona III, „nestabilnog vizionara“, do Abrahama Linkolna, „realističnog idealiste“; od Žorža Klemensoa ili Vinstona Čerčila do Jozefa Staljina, umešnog korisnika „strategije terora“; od Dejvida Ben Guriona, koji je stvorio svoju „naoružanu naciju“ – Izrael – do Lindona B. Džonsona koji je u Vijetnamu vodio „mekani rati“... Ova detaljna revija završava se prikazima Fransoe Miterana – „ratnika koji nije voleo rat“ – i Žaka Širaka, kog Benteža, nekadašnji načelnik generalštaba za vreme Širakove vladavine, naziva „pragmatičnim“. Ova osobina je tim dragocenija što je korišćenje sile u današnjem svetu, ako ne zabranjeno, ono bar pravno strogo regulisano, te uključuje nove, nedržavne aktere u meri u kojoj „granica između rata i mira često postaje nejasna“.
U kratkoj ali poentnoj „kritičkoj radiografiji vojske“, Tristan Leoni ukazuje na izumiranje „pravih“ ratova – objavljenih golemih dvostranih sukoba ili istinskih invazija. Pristaša „ikonoklastičkog pristupa pitanju rata“, on žali zbog dubokog neznanja koje postoji u krugovima ekstremne levice. Za njega, „antimilitarizam je odlika zastarelog folklora, kliše slobodarske štampe“. Pozivajući svoje drugove i drugarice da se „fobije“ od vojnih udara, on zaključuje da je vojska „jedna od poslednjih institucija u koje narod ima značajnog poverenja“. Daleko više nego u politiku, štampu ili policiju, potvrđuje Izabel Laser, novinarka Figara : „Teroristički napadi i francuske vojne intervencije u inostranstvu razlog su promene mišljenja javnog mnjenja jedne istorijski antimilitarističke zemlje.“ Devet od deset stanovnika i stanovnica Francuske smatra da su vojnici hrabri, efikasni i da brane (…)
