Srednjoškolci u Francuskoj od kojih se traži da kažu šta znači reč ideologija, spontano kao sinonim navode idealno... Kandidati na maturskom ispitu, kada im je predočena jedna analiza sporta kao.,poduhvata koji doprinosi depolitizacijiˮ, veruju da je time iskazana pohvala prvog stepena: neka živi sport, koji pomaže da se zaboravi politika, sa njenim problemima i spletkama! Učenici ne mogu da shvate razliku između politike (kao eksplicitne moći, prim.prev.) i politike (kao društvene aktivnosti, prim.prev.): i sami žrtve ovog fenomena, oni ne bi znali da vide kako su nanosi političkog (delovanja prim.prev) učinili da njihovi sugrađani izgube svest o politici...
Ova duboka depolitizacija, o kojoj dodatno svedoči broj mladih koji nisu upisani ili su neodlučni kako da glasaju na predsedničkim izborima, ima mnogo uzroka. Jedan od njih, ne i najmanje važan, je nesumnjivo u zbunjujućoj upotrebi reči od strane učesnika političko-medijske klase.
Reč komunikacija, na primer, pre dvadeset godina, još uvek je imala opšteprihvaćen pozitivan smisao razmene informacija između sagovornika koji su na istom nivou. Uskoro su je oglašivači monopolisali da prikriju svoj jednostrani propagandni poduhvat. Političari su sledili taj obrazac zamenjujući stvarnost političkog delovanja opsesivnim slikama kojima su mediji mogli da je predstave. Ovo ometanje nije bilo neuspešno u obmanjivanju javnosti. Danas, zbunjeno javno mnjenje može da o nekom čoveku na upravljačkom položaju u isti mah misli kako je odličan ministar ali i da on ne može da učini ništa protiv nezaposlenosti. Suočen s ovom vrstom distorzije, jedan novinar smatra da treba.,svim silama voditi borbu protiv komunikacije; inače će informacija biti izgubljena u komunikacijiˮ. Ali ovde izjava o toj pravoj ideji, samom svojom formulacijom odaje priznanje iskvarenoj upotrebi reči.,komunikacijaˮ! Kako da se neki mladi građanin snađe u svemu tome?
Reč konsenzus i sama uživa neopravdan ugled. Namera je da se ona predstavi kao vrhunac demokratije, opšte slaganje na koje niko nije prisiljen; u stvarnosti, to je falsifikovanje. Ideologija.,konsenzusaˮ ima za cilj da eliminiše u svim oblastima opoziciju, debatu, političko promišljanje u pravom smislu. Ona pretpostavlja da postoji tajno kolektivno slaganje i da je dovoljno da se ono.,otkrijeˮ pa da se onda svi priključe. Ovo brzo postaje princip pritiska većine koji zatvara usta zlonamernima. Pametna vlast, dakle, mora samo da svoje izbore predstavi kao izraz konsenzusa―obično fabrikovanog pomoću anketa; i građanin će to morati da sledi. Bez konsenzusa, nema spasa!
Isto važi i za mistifikujuću upotrebu reči dijalog. Njome se kamufliraju autoritarne odluke kojima se najčešće daje privid otvorenosti. Dijalog maskira sukob. Kako su to pokazale studentske pobune u vezi sa ugovorima o profesionalnoj integraciji (CIP), zatim o budućnosti univerzitetskih tehnoloških instituta (IUT), vlada Eduara Baladura pozvala je na dijalog tek pošto se pokazala nesposobnom da sluša... Dođite da vodimo dijalog; došlo je do nesporazuma; naš tekst je loše redigovan, itd.
Na isti način, glagol ujediniti, koji zloupotrebljavaju kandidati koji osporavaju biračko telo, služi samo da se njime prikrije upravo ono što mu je suprotno, čin deljenja. Uskoro ćemo ove termine smatrati sinonimima...
Ujedinjavanje, dijalog, konsenzus, komunikacija: sve te reči, i mnoge druge, koriste se da bi prikrile stvarnost do te mere da govore suprotno, čine da zaboravimo dublje ishodište politike (…)
