Levi i desni liberali decenijama unazad izbornu snagu ekstremne desnice koriste kao polisu osiguranja – i najprosečniji džokej bez muke prolazi kroz cilj kada mu je protivnik jedna potpuno neprihvatljiva politička formacija. Na francuskim predsedničkim izborima održanim 2002. godine rezultat Žan-Marija le Pena stagnirao je između dva kruga, sa 16,8% na 17,8%. Istovremeno, rezultat njegovog rivala, Žaka Širaka, vinuo se s 19,8% na 82,2% glasova. Po istom principu pobedu je 2017. godine odneo Emanuel Makron, iako s ne tako spektakularnom razlikom.
Ono što donosi upeh protiv ekstremne desnice liberali bi da primene na levicu. Kako bi se odbranili od njenog mogućeg uspona oni zato ulažu napore da podignu zid sačinjen od vrednosti koje bi je izložile sumnji. Uspeju li da svoje najveće protivnike predstave kao nečastive, nadaju se da će obavezati one koji više ne podržavaju mere vlasti da ipak pristanu da glasaju za njih.
Sticajem okolnosti, klevete da je levica postala antisemitska počele su da se šire Francuskom, Ujedinjenim Kraljevstvom i Sjedinjenim Državama u istom trenutku. Jednom kada se odredi meta dovoljno je pronaći jedan nespretni, preterani ili maliciozni komentar na Fejsbuku ili Tviteru nekoga ko pripada političkom taboru kog je potrebno izblatiti (Laburistička partija u Britaniji broji preko 500.000 članica i članova). Odatle dalje preuzimaju mediji. Uništenju protivnika može se pristupiti i tako što bi mu se pripisala neka antisemitska fantazma koja mu je u potpunosti strana – poput one da su demokratski sistem, novinari i finansije u službi Jevreja – čim taj protivnik izneo kritiku oligarhije, medija ili banaka.
I, krećemo. „Ukoliko se [Džeremi] Korbin useli u Dauning strit moglo bi se reći da je, po prvi put od Hitlera, na vlast u nekoj evropskoj državi došao jedan antisemita“, smatra profesor Alan Finkelkrot. Situacija je podjednako kritična u Sjedinjenim Državama, gde je, prema rečima predsednika Donalda Trampa, izborom u Kongres nekolicine (…)
