Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POPULISTIČKA STRATEGIJA DOVEDENA U PITANJE

Španija glasa, Podemos se klima

Izgleda da je Podemos („Možemo“) – došavši pre otprilike pet godina niotkuda, sa ambicijom jurišanja preko granica neba (i Španije) – preporodio način govora o politici i uopšte bavljenja politikom u Evropi. Pet godina kasnije, više niko ne veruje u munjevitu pobedu, do nedavno obećavanu, i čini se da je partija u opasnosti da postane delom političkog krajolika koji je nekoć u celosti odbijala. Nije li njeno aktualno povlačenje samo faza, zajednička svim borbama ove vrste, ili ono odražava pogoršanje napetosti koje su postojale od samog nastanka?

Kada se Podemos 17. januara 2014. probio na špansku političku scenu, njegovi osnivači su nameravali ispuniti „istinski demokratske“ zahteve pokreta Indignados, koji je okupirao gradske trgove u zemlji od maja 2011. Njihovi zahtevi su činili širok spektar slogana i predloga sa zajedničkim imeniteljem: propitivanje političkog poretka (i, u manjoj meri, ekonomskog) koji se etablirao tokom tranzicije od Frankove diktature (1936-1977) do liberalne demokratije. U širem smislu, ovaj izazov se organizirao oko dva različita projekta: s jedne strane, elan koji je imao za cilj obnovu sistema; s druge strane, ambicija šire društvene transformacije. Reformisati ili transformisati: „napetost između ove dve opcije se potom odražavala u unutarnjim debatama partije“, ističe politikolog Brais Fernandez, član redakcije Viento Sur i član trockističke organizacije Anticapitalistes, jedne od osnivačica Podemosa.

Za jednu struju Indignadosa, dakle, „prioritet je bila obnova političkih ličnosti“, precizira Fernandez. U određenoj meri ulična mobilizacija otkriva bes srednjih klasa zbog ćorsokaka u koji su zapale: njihovu ambiciju za društvenim usponom okončala je kriza iz 2008. Španska socijalistička radnička partija (Partido Socialista Obrero Español, PSOE), glavna podrška za progresivni imaginarijum u posttranzicijskoj Španiji, odlučila se za mere štednje. Ovaj izbor je simboliziran modifikacijom ustavnog člana 135, od 23. avgusta 2011, kojim se „jamči stabilnost budžeta“. Što će reći: otplaćivanje javnog duga postaje prioritet.

Mlada lica, novi stil

PSOE je iste godine na opštim izborima u novembru platio cenu ovakve politike. Nova parlamentarna većina i vlada Marijana Rahoja (Partido Popular, PP, desnica) još više je smanjila socijalna davanja. Za „indignirane“, španska demokratija je, očigledno, disfunkcionalna. Pod vođstvom dva akademca, Pabla Iglezijasa i Iniga Erehona, Podemos je kapitalizirao ovu slabost. Ubrzo je postao omiljeni izbor birača u dobi između 25 i 35 godina, gradskih stanovnica i stanovnika, te onih sa visokim obrazovanjem. Za mnoge je predstavljao jedinu inkarnaciju nove politike kojoj teže svojim mladim licima i specifičnim stilom.

Za drugu veliku struju u okviru „indigniranih“, radikalniju, mobilizaciju karakterišu prostori političke socijalizacije (skupštine, šatori, susreti...) i opseg koji omogućava pojavu dublje kritike političkog i ekonomskog španskog sistema. U ovom slučaju odbacivanje političke klase poprima oblik želje za osnaživanjem kroz stvaranje životnih zajednica, prostora za promišljanje, promociju digitalne demokratije, ambiciju smenjivosti izabranih političara itd. Razmatra se stvaranje kvartovskih skupština kao načina sprovođenja želja u praksu i – zašto da ne? – postavljanja temelja novog društva. Pristalice ove struje, konačno, osuđuju razliku između političke i ekonomske sfere, jer su uvereni u njihovo srodstvo.

Sledeći političku strategiju koju su teoretizirali Ernesto Laklau i Šantal Muf. Podemos svoju kritiku oligarhije ekonomske i političke klase prevodi u formu antagonizma između naroda i kasti, u nadi da će izbrisati tradicionalnu osu levica-desnica. Osuda finansijske krize i korupcije političko-ekonomskog establišmenta postaje središnji argument za osporavanje onoga što ideolozi Podemosa nazivaju „režim 78“ – referišući na Ustav usvojen 1978, nakon frankizma. Međutim, brisanje podele na levicu i desnicu se vremenom izjalovilo. Porast glasanja za partiju Ciudadanos – koju Josep Oliu, predsednik banke Sabadell, predstavlja kao „Podemos desnicu“ – tokom 2015. je rekonfigurisalo političku šahovsku tablu u četiri sile okupljene oko dve ose: levica-desnica (PSOE-Podemos protiv PP-Ciudadanos) i nova politika-stara politika (Podemos-Ciudadanos protiv PSOE-PP).

Populistička strategija koju je razradio Erehon i dugo podržavao Iglezijas ima svoj odjek u stanovništvu: ona potpiruje raširenu kritiku stagnacije tradicionalne levice, često nesposobne da razume pokret „indigniranih“, i također osuđene kao previše žargonske. Tokom opštih izbora novembra 2011, Ujedinjena (...)

Obim celog teksta : 1 831 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Hoze Antonio Garsija Simon & Žem Vindel

su, redom, pisac; profesor na univerzitetu Complutense (Madrid).
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst