Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NOVI GEOPOLITIČKI POREDAK

Treba li da se plašimo Kine?

SAD su prve iznele optužbu, a većina zapadnih zemalja im se priključila: Kina, njeni proizvodi, njeni špijuni i njene vojne ambicije nastoje da destabilizuju međunarodni poredak izgrađen posle Drugog svetskog rata. Naravno, Peking se brani. Si Đinping je tokom svog puta po Evropi između 21. i 26. marta sproveo operaciju približavanja sa Italijom, Francuskom i Monakom. Postoji li zaista „kineska pretnja“?

JPEG - 140 kio
@Eric Constantineau

U nekom trenutku u narednih petnaest godina kineska ekonomija prestići će američku i postati najveća na svetu. Kako se taj trenutak približava u Vašingtonu se stvara sve jasniji konsenzus: Kina preti da ozbiljno ugrozi interese i dobrobit Amerike. General Džozef Danford, načelnik generalštaba oružanih snaga, bez oklevanja je potvrdio ovo viđenje: Peking će 2025. verovatno biti „najveća pretnja“ (obraćanje Senatu, 26. septembra 2017). U „Strategiji nacionalne odbrane 2018“, Kina i Rusija navode se kao „revizionističke sile“ koje nastoje „da stvore svet u skladu sa svojim autoritarnim modelima – tako što će dobiti pravo veta na ekonomske, diplomatske i bezbednosne odluke drugih zemalja “. „Kineska pretnja“, izjavio je direktor FBI-ja Kristofer Rej, „ne tiče se samo strateških i međudržavnih pitanja: ona se odnosi na čitavo društvo, i mislim da ćemo na nju morati da odgovorimo na svim nivoima društva.“ Ovakva perspektiva toliko je rasprostranjena da su odluku Donalda Trampa iz januara 2018. godine da pokrene trgovinski rat sa Kinom podržali i umereni političari poput demokratskog senatora Čarlsa („Čaka“) Šumera.

Amerika strepi od dve stvari. Prva se tiče ekonomije – strahuje se da će Kina oslabiti SAD uz pomoć nelojalnih trgovinskih praksi, zahtevajući uvoz tehnologije, kršeći pravo na intelektualnu svojinu i postavljajući vanporeske prepreke pristupu svojim tržištima. Druga je političke prirode: deluje da kineski ekonomski razvoj neće pratiti liberalno-demokratske reforme koje su zapadne vlade, ponajviše Vašington, očekivale. Peking se tumači kao preagresivan u odnosu prema drugim državama. Ubeđen u ispravnost sopstvenih analiza, politikolog Grejem Elison u knjizi pod naslovom Ka ratu iznosi deprimirajući zaključak da je oružani sukob između ove dve države i više nego moguć. Ipak, za sada, Kina nema vojsku koja bi mogla da ugrozi ili okupira Ameriku; ne pokušava da se meša u američku unutrašnju politiku; ne vodi nikakvu kampanju sa ciljem uništavanja američke ekonomije.

Uprkos rečima onih koji šire paniku o kineskoj pretnji, za SAD bi ipak bilo moguće da pronađu način da na miran način pregovaraju sa državom koja će postati najmoćnija ekonomska, a možda čak i geopolitička sila na svetu, tako da brane sopstvene interese, čak i onda kada su oni suprotni interesima Pekinga. Trebalo bi otpočeti razbijanjem uvrežene predrasude o budućnosti kineskog političkog sistema. Od kako se Sovjetski savez raspao, američke vlasti bile su ubeđene da će Komunistička partija Kine (KPK) krenuti za Komunističkom partijom Sovjetskog saveza (KPSS) na smetlište istorije. Čitav američki politički spektar je – u manje ili više eksplicitnoj formi – prihvatio tezu Frensisa Fukujame iz 1992. godine: „Ne svedočimo samo kraju Hladnog rata, (...) već kraju same istorije: dostigli smo krajnju tačku ideološke evolucije čovečanstva i ustoličenje zapadne liberalne demokratije kao konačnog poretka ljudskog društva.“

Plutokratija protiv meritokratije

Za Amerikance, borba između njihovog i kineskog političkog sistema svodi se na sukob između demokratije – u kojoj narod slobodno bira svoju vlast, ima slobodu govora, kao i veroispovesti – i autokratije – pod kojom te slobode ne postoje. Međutim, za manje ostrašćene posmatrače, centralna razlika ogleda se u nečemu sasvim drugačijem. U pitanju je dihotomija između američke plutokratije – u kojoj se političke odluke donose za bogataše, a protiv interesa masa – i kineske meritokratije koja je uspela da na spektakularan način smanji stopu siromaštva, putem odluka funkcionera Partije izabranih prema svojim sposobnostima. Plate većine američkih radnika stagniraju već trideset godina: između 1979. i 2013. godine medijana satnice u državi porasla je za samo 6% – što je povećanje od manje od 0,2% godišnje.

To ne znači da kineski politički sistem treba da nastavi da se razvija po trenutnom modelu. Kršenje ljudskih prava – pre svega zatvaranje stotina hiljada Ujgura – još uvek je veliki problem. Brojni ljudi u Kini zahtevaju reforme. Među njima je i profesor Su Džilin. koji svoje najoštrije kritike usmerava prema kolegama iz sveta akademije. On im zamera preveliku usmerenost na državu-naciju i sklonost ka isticanju fundamentalnih kulturoloških i istorijskih razlika u odnosu na zapadne političke sisteme. On tvrdi da ova opsednutost (...)

Obim celog teksta : 2 195 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Kišore Mahbubani

je bivši ambasador Singapura u Ujedinjenim nacijama, profesor javne politike na Singapurskom univerzitetu i autor relevantnog dela L’Occident (s’)est-il perdu?, Fayard, Pariz, 2019. Ovaj članak je ekstrakt teksta objavljenog u Harper’s-u u februaru 2019.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst