Dvadesetog decembra 2018. godine, Njujork tajms (New York Times) i Vol strit džurnal (Wall Street Journal) objavili su odluku predsednika Donalda Trampa da povuče sedam hiljada vojnika iz Avganistana, nakon što je prethodnog dana najavio povlačenje iz Sirije. Istovremeno, sekretar odbrane Džejms Metis, podneo je ostavku. Par sati kasnije, avganistanska vlada i diplomate u Kabulu našli su se u stanju šoka; pojedini među njima plašili su se da će izbiti haos. Ova odluka tim pre je bila nečuvena što je Tramp 2017. godine prihvatio – istini za volju uz zadršku – da u Avganistan pošalje dodatnih 4000 vojnika. Uprkos kritikama, on je ostao pri svojoj najnovijoj odluci, koju je na sebi svojstven način opravdao prilikom gostovanja na kanalu Si Bi Es (Columbia Broadcasting System – CBS) 23. decembra: „Videćemo šta će biti s talibanima. Oni žele mir; umorni su; ja mislim da je ceo svet umoran. Moramo da se izvučemo iz ovih beskrajnih ratova i da vratimo naše momke kući.“
Ova promena kursa, kojoj je Metis uzalud pokušao da se usprotivi, u roku od tri dana potpuno je promenila prirodu američkog učešća u međunarodnoj koaliciji trideset i osam država protiv talibana, kao i sadržaj pregovora koji se sa njima vodili u Dohi od prethodnog leta. Novonastala situacija takođe ide na ruku strategiji Vladimira Putina koji je 2016. pokrenuo sopstveni proces pomirenja sa talibanima smatrajući ih manje opasnim od Islamske države (ISIS). Taj potez obezbedio je talibanima status nezaobilazne političike snage i već im je otvorio mogućnost da se dogovaraju sa određenim predstavnicima avganistanske države.
Nekoliko meseci ranije, u septembru 2018, Tramp je postavio Zalmeja Kalilzada na mesto specijalnog predstavnika za pomirenje u Avganistanu, sa ciljem da oživi dijalog sa talibanima započet u julu. Kalilzad, Amerikanac poreklom iz paštunskog plemena Nurzaj, već je bio poprilično poznat na regionalnoj sceni. Kada je krajem 1990-tih godina bio na mestu direktora jednog ogranka američkog „tink tenka“ (ustaljeni prevod termina „think tank“ – „trust mozgova“ – postao je, po mom mišljenju, previše arhaičan, a ni jedno od alternativnih rešenja ne prenosi na adekvatan način društvenu ulogu ovih tela koja spajaju aspekte istraživačkih centara, konsultantskih agencija i lobija, prim. prev.) Research and Develompent Corporation (RAND), dogovorio je bezbedno sprovođenje projekta gasovoda Turkmenistan-Avganistan-Pakistan-Indija (TAPI) sa talibanima koji su tada bili na vlasti. Od početka američke intervencije, 2001, služio je kao predstavnik Bele kuće u Kabulu u svojstvu specijalnog izaslanika, a potom i ambasadora.
Pregovarač je, dakle, pažljivo odabran; međutim, o je trebalo da pregovara? Tokom prvih razgovora, između jula i decembra, talibani su prihvatili da pričaju isključivo o razmenama zarobljenika i o brisanju imena sa crne liste terorizma. Sve ostale teme uslovili su time da Amerikanci predstave plan o potpunom povlačenju svojih snaga iz zemlje. Deluje kao da je Tramp delimično ispunio upravo taj zahtev, kako bi pokazao dobru volju i ubrzao okončanje procesa.
Talibani očito osećaju slabost svojih protivnika. Prema sopstvenom priznanju, Tramp je umoran, „kao i ceo svet“, a borci Islamskog emirata Avganistana (talibani) neprestano osvajaju nove teritorije. Teško je utvrditi tačne brojke, ali poređenjem različitih izvora, među kojima najoptimističniju procenu daju podaci Specijalnog generalnog inspektora za rekonstrukciju Avganistana (Special Inspector General for Afghanistan Reconstruction – Sigar). a najpesimističniju analize na sajtu Long War Journal. možemo zaključiti da talibani kontrolišu najmanje 50 od 407 oblasti i da imaju značajne snage u još bar 200; to ostavlja samo 38% ukupne teritorije zemlje pod direktnom kontrolom državnih vlasti. Pa opet, vazdušno bombardovanje je 2018. godine premašilo sve rekorde od kako se najveći deo snaga Organizacije Severoatlantskog sporazuma (NATO) povukao u decembru 2014: prema navodima Centralne komande američkog ratnog vazduhoplovstva, lansirano je 7362 vazdušna projektila, spram 4361 u prethodnoj godini i 947 u 2015.. Američki zamor je neupitan. Između oktobra 2001. i oktobra 2018. poginuo je 2401 američki vojnik, dok je cena rata u tom periodu porasla na 900 milijardi dolara, što je više od ukupne vrednosti Maršalovog plana. Američka vojska već je provela više od 6000 dana u Avganistanu – duže od njenog ukupnog angažmana u oba svetska i Korejskom ratu.
Takođe, moral avganistanske nacionalne armije je nizak. Na Davoskom forumu u januaru, predsednik Ašraf Gani obelodanio je podatak koji je do skora bio strogo poverljiv kao vojna tajna: 45000 pripadnika avganistanskih bezbednosnih snaga poginulo je od kako su one, krajem 2014. godine, preuzele štafetu od NATO-a; u pitanju je eksponencionalni rast broja žrtava, budući da ukupan broj poginulih od 2001. do sada iznosi 58596. Talibani ne odustaju od zahteva za potpunim povlačenjem američkih snaga. U ovom trenutku, niko ne zna šta Tramp očekuje da će dobiti u zamenu za najavljeno povlačenje 7000 vojnika.
Stoga se četvrto zasedanje u Dohi, krajem januara 2019, odvijalo u atmosferi relativne neodlučnosti, a zaključeno je pukim izjavama o dobroj volji da se nastave pregovori o četiri teme: prekidu vatre, dogovorenom povlačenju, obećanju da Avganistan nikad neće postati teroristička baza koja bi pretila SAD i nagovaranju talibana da obnove dijalog sa Ganijevom vladom. Kalilzad je uveren da će se to i desiti, zbog toga koga su talibani doveli na mesto novog glavnog pregovarača. Radi se o muli Abdulu Ganiju Baradaru, jednog od suosnivača pokreta, uz mulu Muhameda Omara. Baradar, duranski Paštun iz plemena Popalzaj – plemena koje ima najviše iskustva u međunarodnim odnosima, kome pripada i bivši predsednik Hamid Karzaj – odavno učestvuje u pregovorima. On je uhapšen 2010. godine u Karačiju i, na zahtev SAD, pušten na slobodu u oktobru 2018. Međutim, i peti sastanak u okviru pregovora, 24. februara, obeležila je ista neodlučnost. Svet je tek četiri dana kasnije čuo za plan povlačenja, i to tek kad ga je objavila američka štampa.
Pentagon je predložio brzo povlačenje polovine od četrnaest hiljada vojnika na terenu, dok bi se oni koji ostanu angažovali isključivo u kontraterorističkim akcijama, u trajanju od tri do pet godina. Preostalih osam hiljada vojnika, pripadnika snaga drugih država NATO-a, isključivo bi se bavilo obukom i izgradnjom avganistanske vojske. Niko ne zna da li se Pentagon prethodno posavetovao sa svojim partnerima pre nego što je najavio ovaj plan. Što se tiče avganistanske vlade, ona želi da zna hoće li američka godišnja pomoć od 5,2 milijarde dolara biti smanjena, ili čah u potpunosti ukinuta. U tom slučaju, „sadašnji režim neće preživeti“, predviđa istraživač Majkl Sempl.
Naravno, talibani su u potpunosti odbacili ovaj plan. Oni zahtevaju potpuno povlačenje svih stranih snaga u razumnom tehničkom roku od šest do osam meseci. Peto zasedanje, produženo za nedelju dana, postajalo je sve napetije do 12. marta... i na kraju nije rezultiralo ni u kakvom konkretnom zaključku. Kalilzad je na tviteru lakonski izjavio da su ostvareni određeni napreci, kao i „predlog sporazuma o pitanjima antiterorizma i povlačenja“. Portparol talibana, Zabihula Mudžahid, na zvaničnom veb sajtu organizacije, Voice of Jihad, izjavio je da se „diskutovalo isključivo o vremenu i načinu potpunog povlačenja stranih snaga, kao i o obećanjima da se neće nauditi nikome u Avganistanu; bez rezultata“. Precizirao je da „nije postignut dogovor o prekidu vatre, niti o pregovorima sa vladom u Kabulu“.
Sva ostala pitanja zavise od povlačenja, a, iako ono nije dogovoreno, pregovori su, prema pouzdanim svedočenjima, bili obeleženi talibanskom retorikom. Njihov prvi, jednostavni zahtev tiče se redosleda: najpre povlačenje, a potom će Avganistanci među sobom pričati o prekidu vatre i o legitimnosti postojećeg režima. U zamenu za to, talibani kažu da su spremni da prekinu odnose sa grupama koje bi mogle da budu pretnja po SAD, dok se najteže pitanje tiče definicije terorizma. (…)
