Smešna žena Lejle Erbil
Prevod sa turskog [na francuski], Ali Tercioglu i Žoslin Burkman, Belleville Éditions, Pariz, 2018, 256 stranica.
Prema rečima Nermin, naratorke ovog romana objavljenog 1971, žene u Turskoj 1950-tih bile su poput letećih mrava: „imale su krila kojima bi mogle da lete, ali su ipak puzale po zemlji, pod mojim nogama.“ Nermin, pak, ne puže, već traži način da poleti. Ona studira, čita Kapital, rusku književnost, pije vino u društvu umetnika kojima preti zatvor i piše poeziju: „Ko nas tera da živimo pod zemljom/Naša lica su modra, drugovi/Kao beskrajno plavetnilo neba!“
U to doba, knjige su se krišom razmenjivale, devojke su mogle da plešu samo među sobom, „ljudi su neprestano nadzirali jedni druge“, brakovi su bili ugovarani, ateisti su bili izdajnici. Za Nermin, koja želi da bude nezavisna i da se razvija, beg postaje jedino rešenje. Međutim, oči, uši i ruke njene majke zadržavaju je i izoluju. Otac joj je na samrti. Dok priča kako je preživljavao, ceo život ploveći, ratujući, švercujući, uvek je ponosan na svoju Tursku, onu iz prošlosti, i žali se: „Jadno moje dete, kakav haos! Dabogda slomili glavu onom ko ju je pokvario (...). Da samo veruje, pa makar malo (...), bilo bi dovoljno.“ Međutim, kad propoveda vrlinu suzdržavanja od zemaljskih zadovoljstava, ili kad svojoj ćerki priča o Bogu kao „utočištu, podršci, utesi...“, Nermin okreće razgovor ka politici: „Ne postoji Bog, postoje samo eksploatatori i eksploatisani.“
Kada je odrasla i udala se, „Bajan Nermin učlanila se u Partiju (...). Verovala je da će za manje od četiri godine njeni drugovi radnici zauzeti ceo grad (...), da će se njihovi povici čuti pod zlatnim nebom i da će društvo „bez klasa, bez privilegija“ koje već vekovima čekaju konačno ugledati svetlost dana“. Međutim, njeno razočaranje veliko je koliko i njene nade. Počinje da vodi život žene koji joj ne priliči, svađa se sa mužem, koji dovodi u pitanje vrednost njene borbe, shvata da su vrata emancipacije još uvek (…)
