Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

BREGZIT PRERASPODELJUJE KARTE

Evropska imperija na putu raspada

Po prvi put od Jedinstvenog evropskog akta iz 1986, konzervativne i nacionalističke sile ne predlažu napuštanje EU, već njeno prilagođavanje njihovom projektu. To je, pored Bregzita, još jedan od izazova koji pogoršava napetosti unutar zajednice kojom dominira Nemačka

Šta je Evropska Unija? Prvi koncept koji mi pada na pamet je onaj liberalne imperije ili, tačnije, neoliberalne: hijerarhijski ustrojen blok koji je strukturiran i sastavljen od nominalno suverenih država, i koji se održava zahvaljujući raspodeli moći od centra ka periferiji. U centru Evrope je Nemačka koja se, sa više ili manje uspeha, prikriva u tvrdom jezgru Evrope (Kerneuropa) koju čini zajedno sa Francuskom. Ona ne želi da se na nju gleda kao na ono što su Britanci nazivali „kontinentalnim ujediniteljem“, iako je to u stvarnosti slučaj. Činjenica da se Nemačka prikriva iza Francuske za ovu poslednju predstavlja izvor njene moći.

Poput ostalih imperijalnih zemalja, počev od Sjedinjenih Američkih Država, Nemačka sebe smatra – i želi da je i drugi tako vide – benevolentnom hegemonom silom koja na svoje susede širi univerzalni common sense (zdrav razum) i moralne vrline. Cena koju time plaća je teret koji vredi ispaštati radi dobrobiti čovečanstva. U slučaju Nemačke i Evrope, vrednosti koje legitimiraju imperiju su vrednosti liberalne demokratije, pravne države i individualnih sloboda, odnosno vrednosti političkog liberalizma. Kao deo istog paketa-poklona – koji se ističe kada je to pogodno – pojavljuju se sloboda tržišta i sloboda konkurencije, odnosno ekonomski liberalizam i, u datom slučaju, neoliberalizam.

Određivanje tačnog sastava i dubokog značenja buketa imperijalnih vrednosti, kao i način na koji se one primenjuju u specifičnim situacijama, povlastica je hegemonijskog centra. To mu omogućava da nametne neku vrstu vlastelinskog odnosa prema svojoj periferiji, u zamenu za njenu blagonaklonost.

Očuvanje imperijalne asimetrije u grupi nominalno suverenih nacija iziskuje komplikovane političke i institucionalne aranžmane. Perifernim državama moraju rukovoditi elite za koje su strukture i određene vrednosti centra model za oponašanje. One moraju biti spremne da organizuju svoj unutrašnji poredak u pogledu ekonomskih i društvenih pitanja kompatibilno sa interesima centra. Održavanje ovih elita na vlasti se ispostavlja kao ključno za opstanak imperije. Kao što smo mogli naučiti iz američkog iskustva, ovakva konfiguracija ima svoju cenu u pogledu demokratskih vrednosti, ekonomsih resursa, pa čak i ljudskih života.

Ponekad vladajuće elite „malih zemalja“ ili „zaostalih zemalja“ traže, u pogledu razvoja, status podređenih članova imperije. Nadaju se da će im imperijalno vođstvo pomoći da svom društvu nametnu projekte „modernizacije“ koji ne podstiču uvek entuzijazam stanovništva. Pozdravljajući njihovu odanost svom cilju, imperija ih snabdeva ideološkim, monetarnim i vojnim sredstvima kako bi se opozicija zadržala na distanci.

U liberalnoj imperiji čija se kohezija teoretski oslanja na moralne vrednosti, a ne na vojno nasilje, ovo je još uvek daleko od jednostavne realizacije. Vladajuće klase centra, kao i one na periferiji, čine greške. Primera radi, Nemačka i Francuska zajedno – uprkos manjoj ili većoj tajnoj pomoći Evropske centralne banke (ECB) – nisu uspele da zadrže na vlasti „reformističku“ vladu Matea Rencija u Italiji, suočivši se sa narodnim otporom. Na isti način se Nemačka ispostavila nesposobnom da zaštiti predsedništvo Emanuela Makrona pred gnevom „žutih prsluka“ i drugih protivnica i protivnika njegovog programa ekonomske germanifikacije.

Ni sâma hegemona država nije imuna na unutrašnje teškoće. U režimu liberalnog imperijalizma, njena vlada mora paziti da odbrana nacionalnih interesa – ili ono što smatra takvim – ostavlja utisak podsticanja opšteg napretka liberalnih vrednosti, od demokratije do blagostanja za sve. U tome može zahtevati i pomoć svojih zemalja-klijenata. To nije uspelo 2015. kada je vlada Angele Merkel pokušavala rešiti demografsku krizu i problem reputacije Nemačke zamenom bezuslovnog prava na azil povećanjem regularne imigracije, što su demohrišćani dugo odbijali.

Očuvanje imperijalne discipline

Otvaranje nemačkih granica pod izgovorom da se granice u XXI stoleću ne mogu više kontrolisati ili zato što to zahteva međunarodno pravo, podrazumevalo je da će EU u celini slediti Berlin. Međutim to nije bio slučaj ni sa jednom državom članicom. Neke, poput Francuske, su ćutale; druge, poput Mađarske i Poljske, javno su isticale svoj nacionalni suverenitet. Kršeći, iz unutrašnje-političkih razloga, liberalno-imperijalna nepisana pravila da nikada ne treba sramotiti drugu vladu – posebno ne onu koja ima hegemonu moć – oni su Merkel stvorili probleme od kojih se nikada nije oporavila. Takođe su u spoljašnjoj i unutrašnjoj politici imperije uspostavili trajnu liniju rascepa između Centra i Istoka. Ovaj događaj je samo dodao nove podele onima koje već postoje u Evropi: na zapadu sa Ujedinjenim Kraljevstvom, na jugu sa mediteranskom linijom rascepa (koja se produbila sa uvođenjem zajedničke valute).

Više od drugih oblika imperije, liberalna imperija pati od stalne neravnoteže i u svakom momentu je pod pritiscima koji dolaze iz baze i sa strane. Bez kapaciteta vojne intervencije, ona ne može upotrebiti silu kako bi sprečila otcepljenje zemalja članica. Kada se Ujedinjeno Kraljevstvo odlučilo povući iz EU, ni Nemačka ni Francuska ni na trenutak nisu ni pomislile da napadnu britanska ostrva ne bi li ih zadržala u Uniji. Za sad, EU je snaga mira. Međutim, iz nemačke i nemačko-francuske perspektive, miroljubivi britanski odlazak bi mogao potkopati imperijalnu disciplinu, jer bi i druge države koje se bune protiv ove discipline takođe mogle pokrenuti pitanje njihovog izlaska.

Još gore, da se britansko povlačenje moglo izbeći značajnim ustupcima, druge države bi isto tako mogle zahtevati pregovaranja o pravnim stečevinama Unije (acquis communautaire) (...)

Obim celog teksta : 2 775 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Volfgang Štrek

je sociolog i direktor Instituta Maks Plank za izučavanje društva.
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst