Dragi Ibere,
Mišljenje jednog „golo-miteranca“ (kovanica koja treba da označi opredeljenje koje miri francuski nacional-suverenizam Šarla de Gola i socijalizam Fransoe Miterana, prim. prev.) – kakav oksimoron – poznatog po sposobnosti da razvejava iluzije, nije beznačajno. Isto važi za tvoj izveštaj o povratku Francuske u integrisanu komandu Organizacije Severoatlantskog sporazuma (NATO) koji ti je tražen od strane Fransoa Olanda, uzdajući se – a ko pa ne bi – u tvoju stručnost i iskustvo. Medijska buka je obrnuto srazmerna važnosti teme, pa ne čudi to što je cela stvar prošla u relativnoj tišini. Problemi odbrane ne uzburkavaju javno mnjenje, a uloga Francuske u svetu zavređuje pažnje koliko i Bejbi i Nepal, dva slona iz lionskog zoološkog vrta obolela od tuberkuloze. To se menja samo kad nam nekakav Austerlic probudi ponos (bitka kod Austerlica bila je jedna od najvećih pobeda Francuske u Napoleonskim ratovima, prim. prev.), kao što je bio slučaj sa skorašnjim herojskim probojem u malijskoj pustinji, kada su omražene džihadističke bande potisnute u planine uz malobrojne žrtve i bez previše puškaranja.
Mnogo sam naučio iz tvog izveštaja, iako sam ostao zblanut nakon što sam ga pročitao. Indirektno si opravdao Sarkozijevu odluku da nas vrati u atlantski tor, uz jedno „da, ali“. Svojevremeno si se protivio reintegraciji, ali sad smatraš da bi je bilo teže otkazati nego potvrditi. Niko drugi iz EU ne bi krenuo za nama. Francuska nema drugog izbora nego da odlučno preuzme inicijativu, inače će biti „normalizovana i banalizovana“. Zbog toga sam poželeo da nastavim našu diskusiju, koja traje od maja 1981, kada smo u Jelisejskoj palati (sedištu predsednika Francuske, prim. prev.) radili u susednim kabinetima uz uspešnu komunikaciju.
Piramidalna struktura NATO-a trebalo je da prestane da bude smetnja i da ustupi mesto polju slobodnog manevrisanja na kom svaka članica može da iskaže mišljenje, pod uslovom da ume da govori glasno. Ukratko, ovakav mekši NATO više ne zaslužuje nekadašnje osude. Meni deluje daleko razvijenije od toga; i značajno proširen. Dvanaest država 1949, dvadeset i devet danas (sa devetsto deset miliona stanovnika). Pastir je udvostručio svoje stado. Iako je savez atlantski, mogli smo ga videti u Iraku, Persijskom zalivu, širom Somalije, u centralnoj Aziji, u Libiji (gde je sprovodio vazdušne napade). Otpočeo je kao vojni savez, s vremenom je postao vojno-politički. Otpočeo je kao odbrambeni, a kad je izgubio neprijatelja, prešao je u napad. Ključna promena za tebe je američka benevolentna nezainteresovanost koja od skora vlada. Vašington je usmerio pažnju na Pacifik, a sad je Peking – ne Moskva – novi takmac-partner. Sveopšta promena odnosa. Otud i ova Marivoovska scena (Pjer Karle de Šamblen de Marivo bio je francuski književnik prve polovine XVIII veka, prim. prev.): X voli Y, Y voli Z. Zaljubljena Evropa zuri u Ameriku, koja se, opsednuta, okreće za Azijom.
Stari kontinent se još dobro drži, i ne traži puno iako je ispao rogonja – samo malo pažnje. Mi, Francuzi, treba da se zadovoljimo sa par počasnih ili tehničkih pozicija u generalštabima, u Norfolku (SAD), Monsu (Belgija), potencijalnim ugovorima za našu industriju i par stotina oficira u biroima, na skupovima i raskošnim koktelima. Transatlantski odnosi imaju sopstvenu dinamiku. Relativni pad američke moći u međunarodnom sistemu je očigledan, ali naš uticaj je ispario još brže. NATO nije ono što je bio 1966. ? Moguće, ali nije ni Francuska.
Naši sunarodnici već su toliko utučeni da bi ih valjalo poštedeti okrutnosti slike „pre i posle“ glede moći, međunarodnog uticaja i nezavisnosti (nekadašnji lajtmotiv, „nezavisnost“, u međuvremenu je odmenjen „demokratijom“). Zaposlenje, javne službe, vojska, industrija, frankofoni svet, indeks prevoda, veliki projekti – brojke su poznate, no idemo dalje. Po broju i obimu, odnos je isti kao i pre – jedan naprema pet. Što se tiče snage i vitalnosti iznosi jedan naprema deset.
Normalizovana i ogorčena nacija
Sjedinjene Američke Države: nacija ubeđena u svoju izuzetnost, čija se zvezdičasta zastava svakog jutra zavijori ispred škola i krasi značke na reverima sakoa i čiji predsednik jasno stavlja do znanja da mu je cilj da svojoj zemlji povrati titulu svetskog predvodnika. „Bustovana“ informatičkom revolucijom koja nosi njene boje i govori njen jezik, ona se neće povući iz centra novog digitalnog ekosistema u kom se našla zahvaljujući svojim kompanijama. Nema sumnje da nam njeni žitelji i žiteljke hispanoameričkog i azijskog porekla daju za pravo da je opišemo kao postevropsku zemlju u postzapadnom svetu. Međutim, iako više nije jedini igrač na terenu, činjenica da njen vojni budžet iznosi polovinu ukupnih svetskih izdataka za naoružanje, nema previše razloga za brigu dok sprovodi svoju novu doktrinu: leading from behind („upravljanje iz pozadine“).
Francuska: normalizovana i ogorčena nacija, čiji su lepi simboli – država, republika, pravda, vojska, univerzitet, škola – ispražnjeni od sadržine, poput onih divnih, slavnih zdanja od kojih se samo fasade čuvaju. S jedne strane liberalna deregulacija urušila je osnove državne moći, izvora naše nekadašnje moći; s druge, predsednik na crvenom tepihu dočekuje predsednika-direktora Gugla, privatnog aktera kog bi nekad davno primio, eventualno, državni sekretar. Zapanjujući deminutio capitis. Srećom, uspeli smo da spasimo svoju kinematografiju. Sve ostalo, doduše, uključujući prestiž...
Levičari u Francuskoj 1963. nadali su se svetloj budućnosti; desničari su imali osnova da je smatraju temeljem evropskog poretka, sa sve kulturom i termonuklearnim oružjem. Narod Francuske danas ne veruje ni u šta i ni u koga, izjeden je krivicom i plaši se svojih suseda koliko i sebe samog. Budućnosti ga puni strahom, prošlost stidom. Nije li to bedno? Treba se diviti njegovoj izdržljivosti – pravo je čudo što još nije došlo do kolektivnog samoubistva.
Nužno je sačuvati sposobnost refleksije i predviđanja. Kada se naš ministar odbrane poziva na „borbu protiv terorizma“ – budalaštinu u koju ni u Americi više niko ne veruje – kako bi opravdao intervenciju u Maliju, možemo samo da konstatujemo da je konačno, mada s velikim zakašnjenjem, došlo do ideološke fagocitoze (proces putem kog ćelije apsorbuju hranljive materije iz svog okruženja, prim. prev). To što se držimo širokog pojma „terorizma“ (koji je univerzalni metod), dok u Maliju progonimo vahabističke salafiste, u Saudijskoj Arabiji im se udvaramo, a u Siriji ih branimo, trebalo bi da nas navede da se zapitamo hoćemo li u cilju interoperativnosti završiti u interimbecilnosti.
Izazov koji postavljaš – delovanje na unutrašnjem planu – zahteva odgovarajuće kapacitete i volju.
1. Pokazivanje „stava, osvešćenosti i uticaja“ zahteva finansijska sredstva i sposobne think tenkove. Pre svega toga, ono zahteva originalne umove, koji inspiraciju i dijalog neće tražiti isključivo u Centru za strateške i međunarodne studije (Center for Strategic and International Studies – CSIS) u Vašingtonu ili na Međunarodnom institutu za strateške studije (International Institute for Strategic Studies – IISS) u Londonu. Šta se desilo sa vrhunskim francuskim nuklearnim stratezima, generalima Šarlom Ajereom, Andreom Bofreom, Pjerom Marijem Goloaom ili Lisjenom Poarijeom? Nezavisne strategije, ukoliko i postoje, teško se probijaju do javnosti.
2. Treba imati volju. Ona ponekad može biti osnažena neopreznošću, koja ima i svoje pozitivne strane. Takav spoj omogućio je Pjeru Mendesu Fransu i njegovim sledbenicima da već 1954. godine pokrenu i nastave da razvijaju program nuklearnog naoružanja. Međutim, današnja demokratija sastoji se – na levici, kao i na desnici – najpre od ljudi osetljivijih od prosečnog barometra. Politika se pažljivo usmerava: kompas prati poslednje ankete, pramac seče prema rezultatima izbora za Generalni savet. Svi naši predsednici nakon Žorža Pompidua primorani da prose za glasove bez zaštite države. Usmereni ka što širem konsenzusu, vodili su se čarobnim pravilima ovog uvreženog metoda (uvećanja garantovanog broja glasova). Sa druge strane, okrenuti se protiv najveće ekonomske, finansijske, vojne i medijske sile na svetu značilo bi uhvatiti bika za rogove, što se na ovim prostorima retko radi. Vera u ljudska prava i dobrotu ne vodi uzvišenosti, već često skončava u poslušnosti prema zakonu jačeg. Socijalista 2013. s istom lakoćom prima naređenja Stejt dipartmenta kao što je njegov parnjak iz 1936. primao upute Forin ofisa. Težak je život poslušnika. Vikiliks nam je omogućio da saznamo da je Pjer Moskovisi (trenutni evropski komesar za ekonomske i finansijske poslove, prim.prev.), nedugo nakon drugog rata u Iraku, dok je u Socijalističkoj partji bio zadužen za međunarodne odnose, otputovao da ubeđuje predstavnike NATO-a u dobre namere svoje partije prema SAD i da im saopšti da se (…)
