Imao sam sreću da se, jedne večeri, uspnem kamenim stepenicama sve do orgulja Notr Dama gde je orguljaš i kompozitor Tijeri Ešaih trebalo da ima koncert. Pridružili smo mu se sa nekim prijateljima na probi i proveli dva sata pod tim ogromnim svodom, sami u katedrali dva sata nakon zatvaranja. Tijeri je svirao, improvizovao na izvanrednom instrumentu koji je dizajnirao genijalni Aristid Kavej-Kol, a ja sam zurio u galerije nadnete nad naosom ispunjen oduševljenjem pri jedinstvenom susretu sa srednjevekovnim svetom, religioznom istorijom, književnom istorijom (trebalo bi da se tu negde skrivao Kvazimodo) i muzičkom istorijom, koja je bila tako prisutna u toj crkvi u kojoj je slavni Luj Viern umro dok je svirao na tim istim orguljama, jednog dana 1937. godine. Živeći na Ostrvu Site (deo blizu Notr Dama koji razvaja Senu na dva dela, prim. prev.) već trideset godina, uvek sam imao utisak da živim u.,kvartu Notr Damˮ i često bih zastajao u katedrali da osetim prijatnost njenog hlada, prostora i mirisa tamjana. Brojni turisti u to doba, nisu sprečavali da se šeta od jedne do druge kapele, pored zbirki slika i religioznih predmeta, sveća koje donose veru ili praznoverja. U horu bi se, često, odvijale službe, kao da je katedrala dokonih okruživala onu u kojoj su bili posvećeni, ali ogromnost ovog mesta činila je mogućim taj suživot crkve i foruma. Divio sam se rozetama transepta, potom baroknom horu, koji je tako odudarao od gotske geometrije. Malo kasnije, u predvorju, bacio bih pogled na kamen koji pokazuje.,nultu tačku puteva Francuskeˮ.
Iz šetnje u šetnju, naučio sam da volim Notr Dam iz svakog ugla; a najpre sa strane ulice Šanuanes, prilazeći bez uzmicanja tom zidu od skulptura i oluka – nasuprot spektakularnoj perspektivi koju nudi veliki trg koji je projektovao Osman. Uz ivicu leve obale, duž malog rukavca Sene, katedrala otkriva svu svoju raskoš u cvetnoj vegetaciji – čak i zimi, iznad golih stabala u kojima grakću gavrani i cvrkuću vrapci. Sa još veće udaljenosti, sa mosta Sili, ona se uzdiže kao vidikovac u srcu Pariza. A, ako se spustimo ulicom Bobur u pravcu Otel de Vil-a (sedišta gradonačelnika Pariza, prim. prev.), ona izgleda kao da se diže malo-po-malo, nadneta tim izvanrednim krovom koji je izgoreo 15. aprila, i da dominira celom četvrti, kao da su zgrade Site-a samo sporedni likovi u podnožju velikog jedrenjaka.
Po lepom vremenu, odem da potražim hlad na trgu Jovana XXIII, u prekrasnom parku smeštenom pod kamenim arkadama koje se spuštaju u lukovima na zadnjem delu katedrale. Tu lisnate krošnje, usred leta pružaju prijatnu svežinu, koju još ugodnijom čini voda koja teče iz neogotičke fontane. A ponekad, na natkrivenom muzičkom podijumu, švedska fanfara ili ona francuske mornarice daju resital, povećavajući još više zadovoljstvo koje se ovde (…)
