Dragi Režise,
Kao što možeš pretpostaviti, pažljivo sam pročitao pismo koje si mi uputio – direktno i na stranicama Le monde diplomatique-a – na temu rečenog izveštaja. Raduje me što smo u prilici da na ovaj originalni i javni način nastavimo dijalog koji neprestano vodimo već trideset godina – od kad smo ga pokrenuli pod Fransoom Miteranom. Dijalog koji se pokazao kao stimulativan, obogaćujući, ponekad naporan, ali uvek prijateljski i pun poverenja.
Tvoj tekst često prevazilazi konkretnu temu kojom sam se bavio, ponekad toliko da se ona potpuno gubi iz vida. On je, fakat, lepo melanholično promišljanje u zalazak o postepenom nestanku „francuske“ spoljne politike, o savremenom trijumfu individualizma kome je hrišćanstvo (sasvim anemično u današnjoj Evropi) pre dve hiljade godina isrtalo okvire i koji osuđuje bilo kakav kolektivni istorijski projekat na propast; o hipotezi konačnog trijumfa Venere nad Marsom, „debrejističkoj“ verziji „kraja istorije“ koja te vraća Sen Žistu: (individualna) sreća je zaista bila nova ideja, a dva veka kasnije postala je ideja celog sveta. Čemu onda služi istraživanje međunarodnih odnosa, odnosa snaga i spoljne politike u današnjem svetu?
U suštini, iako me iste stvari brinu, ne verujem da će se tvoje slutnje obistiniti: u ovom sve mnogoljudnijem svetu postoji, i još dugo će postojati, mnogo nadmetanja oko teritorija, resursa, tržišta, bogatstva, moći, ideja, ubeđenja, sa jako mnogo mogućih sukoba između nepomirljivih razlika u kontekstu odbrojavanja do ekološke katastrofe – bez efektivnog globalnog vođstva, niti nekakvog svetskog predsednika ili svetskog naroda koji bi predstavljali istinsko ostvarenje kantovske utopije. Tim pre treba da nas brine to što su Evropljani pali u stratešku komu, nesposobni da razmišljaju o realnoj istoriji koja svoj put nastavlja, sa njima ili bez.
Izlazak u najgorem trenutku?
Međutim, vratio bih se na temu i podsetio te da mi niko nije bio tražio da kažem da li treba da se vratimo u integrisanu komandu NATO-a ili ne, već da pružim procenu posledica tog povratka. U trenutku u kom mi je traženo da izradim izveštaj, odluka o povratku već je bila donesena i sprovedena od strane Nikole Sarkozija, 2009. godine, nakon neuspelog pokušaja Žaka Širaka između 1995. i 1997. Dakle, na meni je bilo da ispitam posledice donete odluke koja je, još uvek, previše sveža da bi se o njoj moglo suditi. Otud moja evaluacija: posledice su raznovrsne i još uvek nejasne – vidi se realni pomak u smanjenju birokratskog formata u NATO-u, raspodeli funkcija, potvrdi strateške izvodljivosti odvraćanja kao odbrane; istovremeno, nije bilo nikakve promene opšte strategije u Avganistanu. Dakle, postoje potencijalno pozitivni, kao i negativni efekti.
Pozitivne posledice (povećani uticaj) odneće prevagu nad rizicima (fagocitoza) samo ukoliko ih bez kompleksa budemo razvijali u okviru NATO-a – kao i u okviru Evrope, ne dovodeći ova dva entiteta u sukob – to bi predstavljalo jasnu i ambicioznu politiku zasnovanu na istinskoj strateškoj proceni. Ti sumnjaš da je Francuska sposobna za tako nešto (što se ne bi promenilo ni kad bi izašla „napolje“). Ja verujem da jeste.
Ponovni izlazak bi otvorio oštru i neproduktivnu krizu sa SAD i, još bitnije, sa ostatkom Evrope – pre svega sa Nemačkom – i to u najgori čas i bez jasnog motiva. Šta bi bio cilj takvog postupka Francuske kom bi se radovalo tek nekoliko zemalja. Ipak, kakve koristi naša zemlja može da ima od čestitki Vladimira Putina?
Druga stvar, po mom mišljenju još bitnija – nalazimo se u situaciji koja je značajno drugačija od okolnosi koje su navele generala de Gola da, opravdano, istupi iz NATO-a 1966: kontrola Pentagona, krutost predsednika Lindona Džonsona, rat u Vijetnamu, postepeno zaoštravanje. Ukratko, za Francusku ostanak nije bio održiv. Ti danas vidiš alijansu „u punom cvatu“, meni deluje kao da ona nije sigurna u sopstvenu budućnost. Uz to, ne navodiš šta bi trebalo da radimo nakon što izađemo iz NATO-a, osim da se usmerimo ka zemljama u razvoju, što je očigledno, ali nema naročito mnogo veze sa time jesmo li u NATO-u ili ne. Nemačka, čija je spoljna politika u ponovnom povoju, je najbolji primer.
U svakom slučaju, de Gola, kog poštujem i divim mu se koliko i ti, ne bi trebalo uzdizati u sveca na osnovu jednog (…)
