Pominjući „one intelektualce i umetnike koji pozivaju na pobunu“, Figaro ne krije razočaranje: „Izgleda da je Fransoa Fire pogrešio: Francuska revolucija nije završena“. Kao i mnogi drugi, i ovaj istoričar svojski se trudio da uništi sećanje na Revoluciju i da uguši njen zov. Nekoć smatrana istorijskom nužnošću (Marks), „novom erom istorije“ (Gete), epopejom koju su pokrenuli vojnici II godine opevani u Igoovim stihovima – „I videsmo te prelepe siromahe kako kreću u pohod na zabezeknuti svet“ – danas se prikazuje samo krv na njenim rukama. Od Rusoa do Maoa, utopija egalitarizma – pravična i teroristička – gazila je slobodu pojedinca i stvarala nemilosrdno čudovište totalitarne države. Potom se „demokratija“ povratila i odnela pobedu – vesela, miroljubiva i tržišna. Isto tako naslednica revolucija, samo drugačijeg tipa – na engleski i američki način; pre političkih nego socijalnih; „bez kofeina“.
Kralju su odrubili glavu i sa druge strane Lamanša. Međutim, pošto je otpor tamošnje aristokratije bio manje odlučan nego u Francuskoj, buržoazija nije morala da stupi u savez sa narodom kako bi utvrdila svoju vlast. Među bogatijim slojevima društva ovakav model, bez bosonogih ili sankilota, deluje uzvišenije i manje opasno od altrnative koja ih uključuje. Predsednica francuske unije poslodavaca Lorons Pariso govorila je, dakle, u ime cele svoje klase kada je u intervjuu za Fajnenšl tajms izjavila: „Veoma volim istoriju Francuske, ali nisam baš obožavateljka Revolucije. To je bio čin ekstremnog nasilja zbog kog još uvek patimo. Ona je naterala svakoga da zauzme neku stranu.“ Dodala je: „Mi nismo toliko uspešni u sprovođenju demokratije kao Engleska“.
„Zauzeti neku stranu“: ova vrsta društvene polarizacije opasna je kada se javi potreba – naročito u doba krize – da se pokaže odanost svojoj firmi, šefu ili brendu, ali da pritom svako ostane tamo gde mu je mesto. Jer, u očima njenih protivnika, glavni greh revolucije nije nasilje, koje je nažalost konstantna pojava u istoriji, već nešto nebrojeno puta ređe: rušenje društvenog uređenja kroz rat između šefova i proletera.
Tokom predizborne kampanje 1988, budući američki predsednik Džordž Herbert Buš napao je svog protivkandidata iz redova Demokratske partije i sasvim nekontroverznog tehnokratu, Majkla Dukakisa, rečima: „On želi da nas podeli u klase. To je u redu u Evropi, ali to nije Amerika“. Klase?! U Sjedinjenim Američkim Državama?! Kakva optužba! Dvadeset godina kasnije, u trenutku u kom američka ekonomija traži žrtve isto onoliko nepravedno koliko je nekoć delila nagrade – setimo se stiha Internacionale koji zahteva „Da nas zlotvor taj više ne davi“... – stanar Bele kuće trudi se da brže-bolje ublaži bes naroda: „Jedna od najbitnijih lekcija ove krize je to da naša ekonomija može da funkcioniše samo ako smo svi zajedno. (...) Ne možemo da priuštimo da u svakom investitoru ili preduzetniku vidimo demona koji samo juri profit“.
„Revolucija je pre svega raskid. Onaj ko ne prihvata da raskine s vladajućim poretkom, sa kapitalističkim društvom, taj ne može biti član Socijalističke partije.“ Tako je pričao Miteran 1971. Kriterijumi za prijem u članstvo Socijalističke partije (Parti socialiste – PS) u međuvremenu su popustili, budući da su se u njenim redovima nalazili i generalni direktori Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske trgovinske organizacije (STO), Dominik Stros-Kan i Paskal Lami. Ideja o revoluciji je u oseci i na drugim mestima, uključujući i najradikalnije organizacije. Desnica je ukrala samu tu reč (koja očito još uvek budi nadu) kako bi je pretvorila u sinonim restauracije, uništenja i iskorenjivanja izborenih oblika socijalne zaštite, sve u ime borbe protiv „vladajućeg poretka“.
Velikim revolucijama zamera se njihova nasilnost. Grozimo se, na primer, masakra Švajcarske garde tokom zauzimanja zamka Tiljerije u avgustu 1792, ubistva carske porodice u julu 1918. u Jekaterinburgu, ili egzekucije oficira Čang Kaj Šekove vojske nakon dolaska komunista na vlast u Kini, 1949. To bi se i moglo razumeti da prethodno nismo prećutali glad koja je vladala za vreme starog poretka dok su se u Versaju održavali balovi, a sveštenstvo izvlačilo novac od naroda; ili stotine mirnih demonstracija u Sankt Petersburgu koje su na „krvavu nedelju“ u januaru 1905. ugušili vojnici Nikolaja II; ili revoluconare i revolucionarke iz Kantona i Šangaja žive spaljene u pećima lokomotiva1927... da ne govorimo o svakodnevnom nasilju društvenih uređenja protiv kojih se tad borilo.
Priča o naživo spaljenim revolucionarima i revolucionarkama nije urezana u pamćenje samo poznavalaca istorije Kine. Ona je poznata i milionima čitalaca i čitateljki Ljudske sudbine (La Condition humaine, roman Andrea Malroa iz 1933. godine, prim. prev.). Jer, najveći pisci i spisateljice, kao i najveći umetnici i umetnice uopšte, decenijama su se priklanjali radničkom pokretu i slavili revolucije i svetlu budućnost. To slavljenje, istina, umelo je da uključuje i umanjivanje razočaranja, tragedija, i sumornosti života (političke policije, kultovi ličnosti, radni logori, streljanja).
S druge strane, poslednjih trideset godina, ni o čemu drugome nema reči; u pitanju je preporučena tema za sve koji žele da uspeju na fakultetu, u medijima ili da se probiju u akademiji. „Ko je za revoluciju, taj je za buktanje nasilja“, objasnio je proslavljeni istoričar Maks Galo. „Naša (…)
