Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

GLAVNO PITANJE 1977: ZAŠTO JE SSSR TAKO STABILAN?

Revolucijama u čast

Prilikom dvestote godišnjice Francuske revolucije iz 1789, Fransoa Miteran pozvao je Margaret Tačer i Džozefa Mobutua da se okupe oko njenog odra. Budući da se tadašnja komemoracija poklopila sa padom Berlinskog zida, Fransis Fukujama je najavio „kraj istorije“, odnosno, početak večne vladavine liberalizma svetom i, prema njegovom mišljenju, konačni kraj revolucionarne hipoteze. Ipak, kriza kapitalizma ponovo je urušila legitimitet vladajućih oligarhija. Od tada se lakše diše... ili teže, kako kome

Pominjući „one intelektualce i umetnike koji pozivaju na pobunu“, Figaro ne krije razočaranje: „Izgleda da je Fransoa Fire pogrešio: Francuska revolucija nije završena“. Kao i mnogi drugi, i ovaj istoričar svojski se trudio da uništi sećanje na Revoluciju i da uguši njen zov. Nekoć smatrana istorijskom nužnošću (Marks), „novom erom istorije“ (Gete), epopejom koju su pokrenuli vojnici II godine opevani u Igoovim stihovima – „I videsmo te prelepe siromahe kako kreću u pohod na zabezeknuti svet“ – danas se prikazuje samo krv na njenim rukama. Od Rusoa do Maoa, utopija egalitarizma – pravična i teroristička – gazila je slobodu pojedinca i stvarala nemilosrdno čudovište totalitarne države. Potom se „demokratija“ povratila i odnela pobedu – vesela, miroljubiva i tržišna. Isto tako naslednica revolucija, samo drugačijeg tipa – na engleski i američki način; pre političkih nego socijalnih; „bez kofeina“.

Kralju su odrubili glavu i sa druge strane Lamanša. Međutim, pošto je otpor tamošnje aristokratije bio manje odlučan nego u Francuskoj, buržoazija nije morala da stupi u savez sa narodom kako bi utvrdila svoju vlast. Među bogatijim slojevima društva ovakav model, bez bosonogih ili sankilota, deluje uzvišenije i manje opasno od altrnative koja ih uključuje. Predsednica francuske unije poslodavaca Lorons Pariso govorila je, dakle, u ime cele svoje klase kada je u intervjuu za Fajnenšl tajms izjavila: „Veoma volim istoriju Francuske, ali nisam baš obožavateljka Revolucije. To je bio čin ekstremnog nasilja zbog kog još uvek patimo. Ona je naterala svakoga da zauzme neku stranu.“ Dodala je: „Mi nismo toliko uspešni u sprovođenju demokratije kao Engleska“.

„Zauzeti neku stranu“: ova vrsta društvene polarizacije opasna je kada se javi potreba – naročito u doba krize – da se pokaže odanost svojoj firmi, šefu ili brendu, ali da pritom svako ostane tamo gde mu je mesto. Jer, u očima njenih protivnika, glavni greh revolucije nije nasilje, koje je nažalost konstantna pojava u istoriji, već nešto nebrojeno puta ređe: rušenje društvenog uređenja kroz rat između šefova i proletera.

Tokom predizborne kampanje 1988, budući američki predsednik Džordž Herbert Buš napao je svog protivkandidata iz redova Demokratske partije i sasvim nekontroverznog tehnokratu, Majkla Dukakisa, rečima: „On želi da nas podeli u klase. To je u redu u Evropi, ali to nije Amerika“. Klase?! U Sjedinjenim Američkim Državama?! Kakva optužba! Dvadeset godina kasnije, u trenutku u kom američka ekonomija traži žrtve isto onoliko nepravedno koliko je nekoć delila nagrade – setimo se stiha Internacionale koji zahteva „Da nas zlotvor taj više ne davi“... – stanar Bele kuće trudi se da brže-bolje ublaži bes naroda: „Jedna od najbitnijih lekcija ove krize je to da naša ekonomija može da funkcioniše samo ako smo svi zajedno. (...) Ne možemo da priuštimo da u svakom investitoru ili preduzetniku vidimo demona koji samo juri profit“.

„Revolucija je pre svega raskid. Onaj ko ne prihvata da raskine s vladajućim poretkom, sa kapitalističkim društvom, taj ne može biti član Socijalističke partije.“ Tako je pričao Miteran 1971. Kriterijumi za prijem u članstvo Socijalističke partije (Parti socialiste – PS) u međuvremenu su popustili, budući da su se u njenim redovima nalazili i generalni direktori Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske trgovinske organizacije (STO), Dominik Stros-Kan i Paskal Lami. Ideja o revoluciji je u oseci i na drugim mestima, uključujući i najradikalnije organizacije. Desnica je ukrala samu tu reč (koja očito još uvek budi nadu) kako bi je pretvorila u sinonim restauracije, uništenja i iskorenjivanja izborenih oblika socijalne zaštite, sve u ime borbe protiv „vladajućeg poretka“.

Velikim revolucijama zamera se njihova nasilnost. Grozimo se, na primer, masakra Švajcarske garde tokom zauzimanja zamka Tiljerije u avgustu 1792, ubistva carske porodice u julu 1918. u Jekaterinburgu, ili egzekucije oficira Čang Kaj Šekove vojske nakon dolaska komunista na vlast u Kini, 1949. To bi se i moglo razumeti da prethodno nismo prećutali glad koja je vladala za vreme starog poretka dok su se u Versaju održavali balovi, a sveštenstvo izvlačilo novac od naroda; ili stotine mirnih demonstracija u Sankt Petersburgu koje su na „krvavu nedelju“ u januaru 1905. ugušili vojnici Nikolaja II; ili revoluconare i revolucionarke iz Kantona i Šangaja žive spaljene u pećima lokomotiva1927... da ne govorimo o svakodnevnom nasilju društvenih uređenja protiv kojih se tad borilo.

Priča o naživo spaljenim revolucionarima i revolucionarkama nije urezana u pamćenje samo poznavalaca istorije Kine. Ona je poznata i milionima čitalaca i čitateljki Ljudske sudbine (La Condition humaine, roman Andrea Malroa iz 1933. godine, prim. prev.). Jer, najveći pisci i spisateljice, kao i najveći umetnici i umetnice uopšte, decenijama su se priklanjali radničkom pokretu i slavili revolucije i svetlu budućnost. To slavljenje, istina, umelo je da uključuje i umanjivanje razočaranja, tragedija, i sumornosti života (političke policije, kultovi ličnosti, radni logori, streljanja).

S druge strane, poslednjih trideset godina, ni o čemu drugome nema reči; u pitanju je preporučena tema za sve koji žele da uspeju na fakultetu, u medijima ili da se probiju u akademiji. „Ko je za revoluciju, taj je za buktanje nasilja“, objasnio je proslavljeni istoričar Maks Galo. „Naša (...)

Obim celog teksta : 2 613 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Serž Alimi

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst