Dveri su u javnosti prisutne u različitim organizacionim formama ravno dve decenije, dok su u politici već osam godina. Pre ulaska na političku scenu bavili su se izdavaštvom, organizacijom javnih događaja (tribine, porodične šetnje, veliki skup na desetogodišnjicu NATO bombardovanja), humanitarnim aktivnostima, okupljajući oko sebe istomišljenike i srodne organizacije. Delovali su u Srbiji, srpskim sredinama u regionu i dijaspori. U odnosu na druge desne organizacije sklone uličnom nasilju i medijskim kampanjama protiv neistomišljenika (Obraz, Naši, 1389) aktivisti iz Dveri predstavljali su mirno i intelektualno lice mlađe generacije srpske desnice. Imidž pristojnosti obezbeđivao im je i određenu vidljivost u mejnstrim medijima.
Idejni background
Na razini ideja situacija je drugačija. Njihova shvatanja o državi i demokratiji, političkim strankama i nezaobilaznom pitanju nacionalnog identiteta – bila su u najmanju ruku reakcionarna. Analizirajući programska dokumenta i autorske tekstove vodećih ljudi možemo doći do zaključka da su stavovi Dveri ekstremno nacionalistički i radikalno desni, pre svega zbog etnocentričnog pogleda na državu i negativnih ocena o demokratiji i stranačkom organizovanju. Nakon vidljive devalvacije srpskog nacionalizma tokom i krajem devedesetih, idejni projekat Dveri srpskih sastojao se u (re)definisanju (novog) nacionalizma. Inspiracija je pronađena u sličnim pokušajima Miloša Crnjanskog iz tridesetih godina 20. veka. U tu svrhu u jezik je uveden skup esencijalnih termina: svetosavlje, pravoslavni nacionalizam, Srpski zavet i drugi. Ova se mistična terminologija mogla sporadično sresti i ranije, ali Dveri počinju da je u svojim publikacijama i nastupima koriste sistematično. Novi nacionalizam premestio je fokus sa politike na kulturu, kulturnu politiku i identitetska pitanja. Rezultat je bio izmeštanje govora o političkoj zajednici van uobičajenog shvatanja politike ali i van istorije. Formiran je novi politički mit na osnovu ideje Svetog vladike Nikolaja Velimirovića da je srpski nacionalni identitet nastao u srednjem veku (otuda i Srpski zavet), stolećima pre formiranja evropskih nacija nakon Francuske revolucije u 18. veku. U kontekstu problematike šta Srbina čini pravim Srbinom, pravljena je razlika na „tuđinsko“ i „autentično naše“.
Iz identitetske perspektive Boško Obradović je u knjizi Srpski zavet svojevremeno zapisao da su parlamentarna demokratija i stranački pluralizam u Srbiji tuđinska društvena organizacija nastala „u saglasju sa drugačijim duhovnim suštinama“. Na drugom mestu se kaže da liberalna demokratija razbija jedinstvo naroda i ne odgovara „duhu sаbornosti koji bаštine slovenski i prаvoslаvni nаrodi“ (dokument: Dveri srpske i političke strаnke, 2007). Smisao postojanja države ne nalazi se u ostvarivanju i zaštiti ljudskih prava i političkih sloboda, izboru političkih predstavnika, kontroli vršilaca javnih funkcija i smenjivosti vlasti. Država je neophodna kao „sаmoodbrаmbeni mehаnizаm zа zаštitu i sprovođenje sopstvenih životnih nаčelа i potrebа... Zаto nije nebitno pitаnje ko i nа koji nаčin vodi politiku i držаvu u Srbiji“ (dokument: Budimo nerealni tražimo nemoguće, april 2009). Odgovor na pitanje ko treba da vodi politiku u državi, odnosno na koji način bi takva vlast sebe legitimisala nije bio neposredno dat, ali se mogao domisliti: posebna organizacija posvećena u suštinu nacionalnog mita, sposobna da pravi razliku između tuđinskih i naših „životnih načela“. Dveri ne preporučuju direktno sebe – oni su samo glas narodnog bića. Sledi da bi se na meti takve države u početku našli oni građani koji ne upražnjavaju ispravna životna načela, a kasnije bi možda došlo i do rešavanja spoljnih pretnji. Maštalo se i o „novom društvenom obrascu“ – prelaznom periodu u okviru kojeg će političke stranke deliti političku odgovornost zajedno sa patriotskim i strukovnim udruženjima.
Na osnovu savremenih teorija o fašizmu u javnosti su izneti i argumenti da bi se Dveri mogle smatrati i fašističkom organizacijom. Rastislav Dinić: „Uzmimo samo njihov manifest... pod nazivom ’Šаnsа u krizi: sedаm osnovа nаšeg preporodа’... Njegov jedini sadržaj je fašistički mit o palingenezi, t.j. preporodu. Nacija je ogrezla u dekadenciji i malodušnosti, i ’Dveri’ su tu da ova negativna osećanja ’alhemijski preobraze’ u ’oduševljenje’, ili kako kaže Grifin – ’manično osećanje svrhe i optimizma’. Svaki život je svetinja, ali samo zato što svaki život može biti ’za Srpstvo koristan’. Rođenje svakog deteta treba da bude nacionalni praznik, ali samo zato što su deca naš ’nacionalni program’“. Dinićev tekst nije postao poznat kao uspešna studija slučaja.
Mehanizam desne mimikrije široko je rasprostranjen. Nedavno je jedan naučni radnik javno tvrdio: „Srbija je jedina relevantna zemlja na Balkanu koja ne baštini nikakvu autentičnu fašističku tradiciju“ (Politika, 16. april 2019). Slično bi odgovorio i Obradović: „Po meni, nema veće uvrede za jednog Srbina nego da ga nazovete fašistom s obzirom na sve što znamo iz (…)
