Petog maja ove godine, SAD su najavile da će u vode Persijskog zaliva poslati nosač aviona USS Abraham Linkoln, kao i jednu eskadrilu bombardera. Pravdajući ovaj potez kao „odgovor na zabrinjavajuće znake i pretnje koji mogu dovesti do eskalacije“, Džon Bolton, savetnik za nacionalnu bezbednost upozorio je Iran da ne pokušava da izvši bilo kakav napad na američke interese u regionu. Od tog trenutka, tenzije ne prestaju da rastu širom Arabijskog poluostrva i Persijskog zaliva, tim pre što saveznici Vašingtona, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, manje-više eksplicitno krive Iran za sabotažu tankera kod Ormuskog moreuza i za novi talas aktivnosti hutističkih pobunjeničkih snaga u Jemenu. „SAD ne žele rat protiv iranskog režima, ali smo u potpunosti spremni da odgovorimo na sve napade, bez obzira da li oni dođu od neiranskih snaga, revolucionarne garde ili iranske redovne vojske“, dodao je savetnik Bolton.
Za sada ne možemo isključiti mogućnost oružanog sukoba između SAD, njihovih arabijskih saveznika i Izraela protiv Irana. Boltonova ratnohuškačka izjava je nedvosmislen dokaz. Indirektno, ona je takođe navela dva roda iranskih oružanih snaga sa kojima bi se sukobio svako ko napadne Islamsku republiku. Kako bismo razumeli njihovu dvostruku prirodu i procenili njihovu sposobnost da se odupru novoj američkoj intervenciji u regionu, moramo se vratiti u vreme neposredno nakon šahovog pada, pre četrdeset godina.
Iako je kraljevska vojska proglasila svoju neutralnost, 12. februara 1979, novo vođstvo Irana pokrenulo je brutalnu čistku njenih redova, naročito najviših oficira zbog sumnje da su ostali verni zbačenom vladaru koji je proteran u Maroko. Pod novim imenom, Vojska Islamske Republike Irana (Arteš), stavljena je pod direktnu kontrolu stroge političke organizacije u službi režima mula. Ta organizacija zvala se Sepah-e Pasdaran-e Enghelab-e Islami, odnosno Korpus Čuvara Islamske revolucije, takođe poznata kao pasdarani. Izrasla iz grupa naoružanog naroda koje su podržale ajatolaha Ruholaha Homeinija, Vrhovnog vođu revolucije, Korupus pasdarana od tada služi kao kontrateža redovnoj vojsci i efikasno sredstvo odvraćanja od bilo kakvog pokušaja vojnog udara. Istorija Islamske republike protkana je, naročito na njenom samom početku, više ili manje stvarnim vojnim zaverama koje su pasdarani osujetili i nakon kojih bi usledile krvave čistke.
Pasdarani, istinska vojska
Godinu i po dana nakon proglašenja Islamske republike, upad iračke vojske na iransku teritoriju, 22. septembra 1980. godine, pružio je priliku da Arteš dokaže svoju odanost režimu. Bivši oficiri koji su bili poslati u penziju vraćeni su u službu, kao i oni pušteni iz zatvora i priključeni jedinicama u borbi. To je bio slučaj sa brojnim pilotima na čiju odanost se sumnjalo zbog toga što su obučavani u SAD. Pobedonosna kontraofanziva redovne vojske protiv iračkih snaga rezultirala je oslobađanjem luke Koramšar u maju 1982. Taj događaj bio je prekretnica rata, te je na leto 1982. godine Iran uspeo da povrati kontrolu nad celokupnom teritorijom koju je Irak prethodno okupirao. Međutim, režim mula ubrzo je gurnuo Arteš u drugi plan kako bi omogućio čuvarima revolucije da steknu legitimitet vojne borbe. Fanatizam pasdarana naveo ih je da požele da borbom svrgnu Sadama Huseina. Njihov sveopšti napad na Irak završio se katastrofalno. Rat u kome su stotine hiljada ljudi izgubile život završen je bez pobednika 20. avgusta 1988.
Od ovog konflikta, iranske oružane snage sastoje se od dva jasno definisana entiteta. Prema članu 143 Ustava iz 1979. godine (dopunjenog 1989), redovna vojska je „garant nezavisnosti i teritorijalnog integriteta države, kao i (…)
