Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KAKO JE MATEO SALVINI OSVOJIO ITALIJU

Evropski nacionalisti su pronašli svog glasnika

Kada je Mateo Salvini došao na čelo Severne lige, 2013. godine, ona se nalazila u ćorsokaku, nesposobna da privuče glasače sa juga zemlje o kojima je govorila sve najgore. Budući italijanski ministar unutrašnjih poslova stoga je promenio metu i umesto „lenjih Kalabrijaca“ krenuo da napada briselske tehnokrate i „pohlepne imigrante“. To se ispostavilo kao dobitna strategija koja je dovela njegovu partiju u žižu italijanske, a možda i evropske politike

U Italiji se pojavio novi čovek čvrste ruke; mnogi bi rekli, i novi spasitelj. Istinski šef vlade u Rimu nije predsednik saveta ministara (u daljem tekstu, premijer, prim. prev.) Đuzepe Konte, kao ni pobednik poslednjih parlamentarnih izbora, vođa Pokreta 5 zvezdica (M5S) Luiđi di Majo, već ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini. Iako je do skora bio nepoznati gradski većnik iz Milana, ovaj dugogodišnji aktivista Severne lige, separatističke političke organizacije, postao je najmoćniji čovek u državi. Pod njegovim vođstvom, partija koja je delovala kao prežitak prošlosti pretvorila se u centralnu osu italijanske, a možda čak i evropske politike.

Koreni ove neverovatne transformacija protežu se daleko. Doduše, ne u vremenskom, već u prostornom smislu. Od 2014. godine, siromaštvo i ratovi naterali su milione stanovnika i stanovnica Afrike i Bliskog istoka da pređu Mediteran u potrazi za poslom, slobodom i mirom u ostareloj, bogatoj i svakim danom sve više nejednakoj Evropi. Stari kontinent odgovorio je skretanjem pogleda ili korišćenjem tuđe muke: nećemo pomoći, već ćemo proglasiti novog neprijatelja i otpočeti kampanju ponižavanja. Dok najosiguraniji mirno napreduju, najugroženiji i skoro pa najugroženiji stanovnici planete okreću se jedni protiv drugih. U Italiji, Salvini je pokrenuo pobunu skoro pa najugroženijih, pokazavši zavidan talenat u obraćanju njihovim instinktima.

Severna liga osnovana je 1991. godine nakon što su se urušile tri masovne partije (demohrišćanska, komunistička i socijalistička) koje su upravljale političkim životom Italije od Drugog svetskog rata. Predstavljajući se kao „ni leva ni desna“, ona je nastala srastanjem Lombardijske lige Umberta Bosija, nastale tokom 1980-tih, sa nekoliko regionalističkih snaga na severu. Severna liga imala je separatistički cilj: nezavisnost Padanije, izmišljene nacije koja se prostire oko reke Po. Napredni i vredni sever više nije želeo da plaća za zaostali i zavisni jug. Trebalo je da se raziđu i da svako krene svojim putem.

U to doba, nakon skandala Tangentopoli. demohrišćanska i socijalistička partija počele su da posustaju. Severna liga je prvi put nastupila na parlamentarnim izborima 1994. na kojima je dobila 8,7% glasova na državnom nivou i preko 17% u Lombardiji. Nakon toga je bila deo vlade desnog centra Silvija Berluskonija. Međutim, kao neukrotivi slobodni strelac, Bosi je ubrzo napustio koaliciju, pritom srušivši Berluskonijevu vladu. Izašavši samostalno na naredne izbore, 1996. godine, Liga je dobila 10% podrške, da bi potom, na izborima za Evropski parlament 1999. godine, pala na 4,5%.

Usledio je povratak u Berluskonijevu koaliciju u kojoj je Liga narednih deset godina igrala ulogu bučnog, ali nemoćnog manjinskog partnera. Nakon što je Bosi oslabio, zbog problemima sa krvnim sudovima u mozgu i umešanosti u korupcijski skandal, odmenio ga je drugi čovek partije, Roberto Maroni, postavši njen vođa 2012. godine. Na parlamentarnim izborima 2013. Liga je dobila samo 4,1% glasova i delovalo je kao da je osuđena da nestane. Pa ipak, Maroni je uspeo da postane predsednik regije u Lombardiji, svom uporištu. Tom prilikom odlučio je da se povuče sa mesta generalnog sekretara partije, verovatno ubeđen u to da njegova partija nema budućnost na državnom nivou i da mu se više isplati da skuplja kajmak iz regionalne fotelje.

U decembru 2013, Severna liga organizovala je unutarpartijske izbore da bi izabrala novog generalnog sekretara nakon Maronijeve ostavke. Međutim, čitav taj proces bio je puka formalnost. Budućnost partije dogovorena je na ručku između Maronija i dvojice njemu odanih ljudi, Salvinija i Flavija Tosija, popularnog gradonačelnika Verone. Nezahvalnu poziciju generalnog sekretara preuzeće prvi od njih dvojice, kako bi drugi mogao da postane nova perjanica desnog centra kada sve nepopularniji Berluskoni bude skrajnut. Salvini je tako na partijskim izborima pobedio sa više od 82% glasova, bez obzira na to što je bio gotovo nepoznat italijanskom biračkom telu.

Međutim, to nije bio slučaj sa aktivističkim krugovima u Milanu, gde je rođen 1973. godine, kao sin preduzetnika. Dok je još uvek bio u srednjoj školi i godinu dana pre nego što je nastala Severna liga, 1999. učlanio se u Lombardijsku ligu. Sedam godina kasnije postao je gradski većnik. Tada je bio redovni posetilac Leonkavala, najbitnijeg socijalnog centra u gradu, enklave alternativnog i radikalnog aktivizma u kojoj su se skupljale različite struje milanske levice. Tamo je pio pivo, pomagao u organizaciji događaja i gajio ljubav prema anarhističkom pevaču Fabriciju de Andreu. Kao gradski većnik branio je ovaj centar od napada tadašnjeg gradonačelnika Marka Formentinija, takođe člana Severne lige, koji je želeo da ga sruši. Kada je Liga 1997. godine organizovala „padanijske izbore“ na kojima je trebalo izabrati paralelni parlament ove izmišljene nacije, Salvini je bio na čelu „padanijskih komunista“, liste koja je nastupala pod znakom srpa i čekića.

Tri miliona lajkova na Fejsbuku

Zahaljujući sedištu u gradskom veću Milana, Salvinijeve poruke, naročito o „Romima-muslimanima“ i problemima bezbednosti dobile su širok odjek. On je stao u odbranu porodičnog čoveka koji je pucao na provalnika i predložio uvođenje besplatne telefonske linije za prijavljivanje krivičnih dela i prekršaja koje čine imigranti. Ne propuštajući priliku da bude u centru pažnje, ubrzo je postao redovan gost lokalnih televizijskih stanica. Takođe je bio veoma aktivan u medijima Lige, pišući za časopis La Padanija (La Padania) pre nego što je postao direktor Radio Padanija libera (Radio Padania Libera). Po uzoru na nekadašnju Italijansku komunističku partiju (Partito Comunista Italiano – PCI), Liga je bila organizacija čiji su se aktivisti bavili veoma širokim spektrom delatnosti.

Zahvaljujući svojoj okretnosti Salvini je 2004. završio u Briselu kao poslanik Lige u Evropskom parlamentu, prikupivši dovoljan broj glasova, najviše iz siromašnih predgrađa Milana. Dve godine kasnije on je podneo ostavku na mesto evropskog poslanika, kako bi predvodio grupu gradskih većnika Lige u Milanu, ali se 2009. vratio u Brisel. Generalni sekretar Lombardijske lige postao je 2012. To ga je načinilo logičnim kandidatom za Maronijevog naslednika na mestu predvodnika Severne lige.

Istorijski kontekst doprineo je njegovom usponu. Prema svim pokazateljima, snovi Altijera Spinelija, jednog od oca osnivača Evropske unije i nepokolebljivog pristalice kontinentalnog federalizma, nisu se ostvarili. Naprotiv, visoki organi EU sve više su stecište birokrata koji demokratski izabranim vladama diktiraju politiku bez obzira prema demokratskim mandatima i nameću neoliberalne mere štednje, uz pretnje uništenjem svim državama koje bi pomislile da pođu drugačijim putem.

U Italiji, državi koja je najviše propatila zbog Mastrihtskog ugovora, 2014. godine na vlast je došla jedna od najarogantnijih vlada od kraja Drugog svetskog rata, odlučna ne samo da svojim dekretima uruši radna prava, već i da ukine određene ključne propise Ustava iz 1947, kako bi u svojim rukama koncentrisala još više moći. Mateo Renci stupio je na mesto premijera u februaru 2014. godine, iako nikad ranije nije bio poslanik. On je preuzeo kontrolu nad Demokratskom partijom – usput pokopavši njenu tradicionalnu težnju da bude snaga levice – i zaključio je pakt sa Berluskonijem. Renci, koji je uživao bezrezervnu podršku predsednika, glavnog udruženja poslodavaca, banaka i multinacionalnih kompanija, kao i medija, smatrao je da je dovoljno snažan da dobije na referendumu o izmenama Ustava. Skoro sve političke snage u zemlji su mu se usprotivile i on je doživeo težak poraz. Osamdeset posto mladih glasača, koje je Renci tvrdio da predstavlja, glasalo je „ne“. Među pobednicima referenduma, Salvini, koji je vodio snažnu kampanju protiv ustavnih promena, dobio je status nacionalne političke ličnosti.

Da bi mu to pošlo za rukom, vođa Lige morao je da sprovede dve velike promene: uvođenje nove izborne i nove onlajn strategije. Dok je predstavljala Bosijev separatistički projekat, Severna liga imala je dva neprijatelja: Rim, srce birokratske korupcije, i jug, zemlju lenjivaca i parazita. Ćorsokak u koji je ta strategija vodila jasno se video početkom 2010-tih. Nije došlo do ocepljenja, niti je ono delovalo moguće, što je postavilo pitanje prežitka partije koja se prema anketama kretala između 3 i 4% glasova. Nakon što je postao generalni sekretar, Salvini je postavio novi kurs: počeo je da napada Brisel više nego Rim i imigrante više nego južnjake. Na taj način počeo je da govori u ime svih Italijana, u ime jedinstvene nacije, protiv tlačitelja i uljeza. Odustavši od podele na dve Italije, Liga je uspela da ujedini napulijske poljoprivrednike, sicilijanske ribare, venecijanske kapitaliste i lombardijske profesionalce, tako što ih je sve predstavila kao žrtve daleke bezdušne vlasti pod pretnjom od cunamija stranaca.

Salvini je krenuo iskoristivši frustraciju prema Evropskoj uniji u državi čiji svaki budžet mora (...)

Obim celog teksta : 4 491 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Mateo Pučareli

je novinar, autor dela Anatomia di un populista. La vera storia di Matteo Salvini, Feltrinelli, Milano, 2016. Duža verzija ovog članka objavljena je u New Left Review-u, br 116-117, London, mart-juni 2019.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst