Deluje kao da je sve izgubljeno. Plan za očuvanje zaposlenja radnih mesta je odobren, obustava proizvodnje najavljena je za avgust, a otkazi bi trebalo da krenu da se uručuju od prvog oktobra. Vlast je krenula da razrađuje plan za posle, takozvanu „revitalizaciju teritorije“. Međutim, mi se nismo predali. Ne, ova priča nije završena. Ono što do sad nismo dobili kroz borbu ili državnu intervenciju, možemo dobiti preko suda. Dokle god fabrika nije zatvorena, dokle god smo još uvek tu, nemamo razloga da dižemo ruke. Još uvek postoji nada da ćemo uspeti da sačuvamo fabriku i radna mesta.
Nakon višegodišnjih mahinacija i laži, uprava Forda je prekinula lažnu neizvesnost objavivši da namerava da ugasi proizvodni pogon u Blankforu (Žironda). Ovo je trebalo da se odvije u dve etape – gašenjem proizvodnje u februaru 2018. i zatvaranjem postrojenja 7. juna iste godine. Ford već deset godina želi da zatvori fabriku u Blankforu. Prvi pokušaj, ojalovljen uz pomoć snažne mobilizacije, desio se još 2008. Fabrika je tada prodata lažnom kupcu (2009), da bi se Ford potom vratio, otkupio je (2011) i ponovo pokrenuo proizvodnju novog tipa menjača. Borba radnika i radnica takođe je dovela do sporazuma sa državom, ozvaničenog u vidu garancije (2013) da će biti zadržano najmanje hiljadu radnih mesta u periodu od pet godina... u zamenu za par miliona evra subvencija.
Međutim, radilo se samo o predahu jer Ford nije promenio svoj krajnji cilj. Opšta konfederacija rada (Confédération générale du travail – CGT), najveći sindikat u Blankforu, osudila je ovakav dogovor kao spiralu koja nužno vodi u katastrofu. Od 2013. do 2018. CGT je upozoravao lokalne vlasti i ministarstvo ekonomije na opasnost. Čim je 2015. broj zaposlenih u fabrici u Blankforu pao ispod granice od hiljadu, a dok je vlast nastavila da nas ignoriše i da izdaje subvencije, obratili smo se višem sudu (Tribunal de grande instance – TGI) zbog nepoštovanja obaveze o održanju zacrtanog broja radnih mesta. Dve godine kasnije, dobili smo parnicu. Međutim, bez ikakvih vidljivih posledica – proizvodnja i broj zaposlenih nastavili su narednih meseci i godina da nezaustavljivo padaju, sve dok nije najavljeno zatvaranje koje je trglo iz sna i razbesnelo lokalne i centralnu vlast.
Pedeset miliona evra subvencija
Svi su bili ljuti. I to poprilično. Alen Žipe, tadašnji gradonačelnik Bordoa, Alen Ruset, predsednik regionalnog saveta Nove Akvitanije, ministar ekonomije Bruno Le Mer i mnogi drugi smatrali su da su izdani. Naivnost ili komedija? I jedno i drugo? Činjenica je da ih je uprava Forda svojski namagarčila. Za 870 zaposlenih u fabrici, ovo je bio veliki šok. U fabrici je već godinama vladala atmosfera fatalizma uz jasnu svest o tome da uprava sprema nekakav podao plan. Sve je lagano propadalo – bilo je sve manje zaposlenih, sve manje proizvodnje, sve manje obuke novih kadrova. Ljudi su starili i postajali moralno istrošeni, rastrzani između iznerviranosti i gađenja, željni toga da se stvar konačno završi. Besa nije manjkalo. Svima je bilo jasno da je Ford prezirao, eksploatisao i zlostavljao naš kolektiv. Istina, pobedili smo pre par godina, ali to nije bilo dovoljno da nas inspiriše da istrajemo u onome što je usledilo. Teško je voditi borbu bez spoljne podrške i jasne perspektive.
Ipak, uspeli smo da organizujemo više snažnih akcija i velikih mobilizacija u februaru i martu 2018, koje, doduše, nisu potrajale. Udarac nas je slomio. Godine straha, neizvesnosti i habanja istrošile su duh ljudi. Naravno, pored rezigniranosti postoji niz razloga zbog kojih nismo mogli da održimo nivo mobilizacija. Jasno je da je većini potrebno nešto čemu mogu da se nadaju i u šta mogu da se uzdaju kako bi mogli da stupe u okršaj. Ljudi, prosto, ne veruju da mogu da pobede. Oni čestitaju našoj aktivnoj manjini na borbenosti, podržavaju nas, govore nam da smo u pravu, ali nemaju ni volje niti snage – zbog istrošenosti i demoralizacije – da se bore uz nas. Deluje kao da se naše kolege i koleginice uzdaju u nas, nadajući se da će buka koju mi dižemo i mediji koje privlačimo biti dovoljni za pobedu. Bez obzira na to, njihovi činovi ohrabrenja i podrške, kao i oni koje nam ukazuje šira javnost, omogućili su nam da nastavimo da pružamo otpor, uz povremena lepa iznenađenja manje ili više mobilisanih kolega u fabrici i van nje – što je bio slučaj prošlog juna u Kelnu u Nemačkoj, gde se nalazi Fordovo evropsko sedište, kao i u oktobru ispred Sajma automobila u Parizu – koja su uspela da prošire svest o našem (…)
