Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DŽOKO VIDODO SMANJUJE ISLAMISTIČKI PRITISAK

Indonezija je odabrala umerenost

Suočena sa rastom islamističke netolerancije, Indonezija, najmnogoljudnija muslimanska država na svetu, odbacila je ekstremizam i za predsednika ponovo izabrala Džokoa Vidodoa, zvanog Džokovi. Ipak, postavivši na mesto potpredsednika konzervativca koji je učestvovao u rušenju vlade u Džakarti zbog bogohuljenja, on se odlučio za put kompromisa sa islamizmom

Pobeda indonežanskog predsednika Džokoa Vidodoa nad jedinim protivkandidatom, Prabovom Subiantom, 17. aprila, izazvala je kod određenih ljudi utisak već viđenog sa neizvesnim ishodom. Kampanju, tokom koje su se suočili isti kandidati kao i na prethodnim izborima, okarakterisalo je brisanje nekada jasnih ideoloških demarkacionih linija. Prabovo, bivši zet generala Suharta, te i sam general u penziji, 2014. je počeo da se zalaže za uspostavljanje autoritarne vlasti nostalgične za periodom Novog poretka, imena pod kojim je poznat autoritarni režim njegovog tasta od 1966. do 1998. Na mitinzima zaodenut kič estetikom musolinijevskog raskoša i uz podršku naoružanih islamističkih mreža, on je govorio o potrebi da se ispravi demokratska jeres Reformasija – duge nezavršene tranzicije koja je usledila nakon pada bivšeg diktatora – kako bi se osigurao povratak u mirnu izvesnost koja je nekad vladala. S druge strane, Džokovi, koji potiče iz naroda, želeo je da dâ glas gubitnicima tranzicije i da ublaži verske i etničke tenzije koje je njegov konkurent potpirivao.

Pet godina kasnije, bilans uspeha odlazećeg predsednika je ambivalentan, naročito na polju ljudskih prava, što se može videti u nastavku vojne represije na zapadnoj Papui, uprkos Džokovijevim pokušajima da ga zaustavi. Pored toga, podrška koju je deo oligarhije pružio njegovoj kampanji i, pre svega, postavljanje starog konzervativca iz tradicionalističke muslimanske organizacije Nahdlatul Ulama (Renesansa ulema), Ma’rufa Amina na mesto potpredsednika, privremeno je obeshrabrilo progresivne krugove. Nasuprot tome, Prabovoov odmereniji ton, vizuelne reference na Sukarna iz demokratskog perioda i to što je za potpredsedničkog kandidata izabrao mladog čoveka koji se školovao u SAD (Sandijaga Unoa, bivšeg zamenika guvernera Džakarte) mogli su navesti na zaključak da je on promenio kurs u smeru mirne demokratije usmerene ka budućnosti.

Zapadna štampa slavila je Džokovijevu pobedu (55,5% glasova, naspram 44,5% za Probovoa). Rezultat izbora bio je zasenjen smrtima preko petsto volontera zaduženih da organizuju glasačka mesta i broje glasove. Uz to, pored predsedničkih, istog dana održani su i parlamentarni i lokalni izbori. Ipak, upravo ovi „mučenici demokratije“, kako su nazvani u Indoneziji, pokazatelj su stvarne teme izbora – u doba uspona populizma, razuzdanog nacionalizma i autoritarnog islamizma, Indonezija, jedna od malog broja demokratskih država muslimanskog sveta, uspela je da izbegne smrtonosnu zamku ove tri struje. Narednih pet godina ona će moći da uporno nastavi putem koji je sebi zacrtala. Suptilno, naročito u odnosu na tužnu sudbinu „arapskih proleća“, indonežanski Reformasi polako počinje da liči na Revolusi. Toga je svestan i narod Indonezije – stopom izlaznosti od skoro 80%, ovi izbori su na birališta izveli najveći udeo glasačkog tela od 2004. godine.

Kako bi bilo moguće razumeti ovaj događaj i njegove direktne posledice, istovremeno je potrebno suziti vremenski okvir na sam period izbora i proširiti ga tako da obuhvata protekle decenije. Nedelju dana pred izbore na poslednjem predizbornom skupu u Džakarti na kom se skupilo više stotina hiljada njegovih pristaša Probovo je pokazao svoje pravo lice. Pred masom koja je gotovo jednoglasno zahtevala uspostavljanje strogog muslimanskog drćavnog identiteta, predsednički kandidat je besnio protiv „skrnavljenja otadžbine“ i „progona ulema“. Habib Rizik Šihab, zloglasni vođa Fronta branitelja islama (Front Pembela Islam – FPI), potom je zapalio masu dugim govorom emitovanim iz Saudijske Arabije gde se krije kako bi izbegao suđenje. Ističući da Prabovo i Sandiaga nisu „neprijatelji islama“ i da „neće štititi komuniste, liberale, devijantne stavove i nedostojna i nedopuštena dela“, ovaj neosalafistički inkvizitor odgovornost za sva nedela svalio je na predsednika Džokovija.

Par nedelja nakon izbora, Prabovo je, uprkos svim dokazima, i dalje odbijao da prizna poraz – što je činio i pre pet godina. Ovaj razmaženi političar, kome je pravosuđe progledalo kroz prste ignorišući zločine koje je počinio krajem perioda Novog poretka. odbio je da prihvati činjenicu da mu je vlast ponovo iskliznula iz šaka. Pre dve godine, on je, kao očekivani naslednik Suhartovog sultanizma, verovao da je njegov čas konačno kucnuo. Uz pomoć saveza sa radikalnim islamistima i delom oligarhije, on je tada uspeo da smeni bivšeg Džokovijevog zamenika, Basukija Tahjaa Purnamu, zvanog Ahok, nepravedno optuženog za bogohuljenje. Ahok je potom izgubio na (...)

Obim celog teksta : 2 133 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Remi Madinije

je istraživač na Institutu za istočnu Aziju Nacionalnog centra za naučna istraživanja (Centre national de la recherche scientifique – CNRS), urednik izdanja Indonésie contemporaine, Les Indes savantes, Pariz, 2016.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst