Bil Gejts je u intervjuu za CNBC 6. maja 2019. odavao utisak da ga entuzijazam koji podstiču političke figure koje brane socijalističke ideje u Demokratskoj partiji – poput Bernija Sandersa ili predstavnice za Nju Jork Aleksandrie Okasio Kortez – ne zabrinjavaju. Prema njemu, njihova koncepcija socijalizma izražava želju nekih sugrađana da se podignu porezi, ali ne i zalaganje za ukidanje kapitalizma kao takvog. Gejts je štaviše rekao da je otvoren za veću progresivnost oporezivanja dohotka i za povećanje poreza na nasledstvo, kojeg predsednik Donald Tramp, i sam milijarder, neprekidno smanjuje. On nije jedini koji tako misli. Voren Bafet je istakao kako on proporcionalno plaća niži porez od njegove čistačice ili batlera. Ova mešavina zabrinutosti i filantropije razlikuje američke milijardere od bogatih Rimljana iz doba svetog Avgustina koji su, zavedeni onime što im je hrišćanstvo obećavalo, prešli na novu religiju nadajući se da će tako sačuvati svoje bogatstvo i nakon smrti.
Nedavne Gejtsove izjave nisu samo gest dobrih namera, već ukazuju na širi i radikalniji kontekst. Svakako, Sanders, Okasio Kortez i njihovi politički saveznici i saveznice koji se nazivaju „socijalističkim demokratima“ ne zahtevaju nacionalizaciju ključnih sektora ekonomije. Entuzijazam koji je pokrenula Sandersova kampanja tokom primarnih izbora 2016. je u velikoj meri bila rezultat njegovog osuđivanja astronomskih američkih univerzitetskih troškova i jednako tako ekstravagantnih medicinskih troškova koje iziskuje zdravstveni sistem Sjedinjenih Američkih Država. Ako je prva tema bila stalna okupacija srednje klase, zabrinute za budućnost svoje dece (i za svoj dug nakon dobijanja diplome), previsoka cena zdravstvenog osiguranja brine sve društvene slojeve, s izuzetkom onih najbogatijih u zemlji.
Nijedna od ove dve teme se ne vraća na socijalizam iz prošlosti, koji se lakše povezuje sa slikama industrijskih radnika i aktivnim fabrikama. Očigledno je da se ono što se podrazumeva pod „socijalizmom“ u doba antropocena i ekološke krize promenilo. Aktivistkinje i aktivisti okupljeni oko Sandersa ne idealizuju fabrike sa zahuktalim dimnjacima. I ne ograničavaju svoje nade na perspektivu pune zaposlenosti i energetske nezavisnosti koja bi mogla pogodovati eksploataciji gasa iz škriljaca ili ponovnom otvaranju rudnika uglja – što zagovaraju Tramp i njegovi saveznici protekcionisti, zabrinuti za relokaciju lanca proizvodnje.
Neki odjeci ovih savremenih socijalističkih zahteva vidljivi su i na drugim mestima unutar Demokratske partije, na primer kada senatorka Elizabet Voren, kandidatkinja za primarne predsedničke izbore 2020, zahteva da zaposleni u velikom broju sede u administrativnim odborima velikih kompanija. Čak su i umereniji kandidati od Sandersa ili Voren, poput Pitera Butidžidža, opravdali trenutnu popularnost socijalizma priznajući da je „kapitalizam razočarao mnoge ljude“. Zapravo, današnji birači Demokrata imaju pozitivnije mišljenje o socijalizmu nego o kapitalizmu (57% naspram 47%), dok kapitalizam preferira većina stanovništva ali u omeru (56% spram 37%) koji je vrlo neobičan u američkoj istoriji. Kvazi-nepostojanje prosocijalističke političke opcije u SAD sociolozi i istoričari su dugo smatrali konstitutivnim „američkim izuzetkom“.
U nizu radova koji su postali obavezna literatura za studentkinje i studente društvenih nauka, konzervativni politikolog Sejmur Martin Lipset (1922-2006) je nastojao da objasni zašto je socijalizam pustio svoje korenje skoro svuda u Evropi a nikada u Sjedinjenim Američkim Državama. Prema njemu, ova posebnost je posledica nekoliko važnih činjenica: prirode američkog političkog sistema (hegemonija dve partije, samo jedan krug predsedničkih izbora, izborni koledž koji favorizuje glasove država, indirektno opšte pravo glasa itd.); heterogene radničke klase (plod uzastopnih imigracionih talasa); istorijskog odsustva solidnog i trajnog saveza između političkih partija i sindikata; i, konačno, „kulturne“ vezanosti za individualističke vrednosti koje (…)
