Plakati su posvuda – u liftovima, duž stepeništa, zalepljeni na ulazna vrata zgrada... Na svakom piše ista stvar: „Javna diskusija. Skup svih građana.“ Kada osvane najavljeni dan klupe i stolice se postavljaju u komitetima za odbranu revolucije (Comités de Defensa de la Revolución – CDR) – organizacijama zaduženim da prate svakodnevni život – ali i u salama na radnim mestima, u gimnazijama ili čak na ulici. Na svim tim mestima, stanovnici i stanovnice ove ostrvske države pozvani su da iskažu svoje mišljenje o tekstu novog ustava koji je predložila narodna skupština. Prema zvaničnim podacima između 13. avgusta i 15. novembra 2018. organizovano je 130000 ovakvih skupova.
U četvrti Altahabana, siromašnom predgrađu Havane, svi koji žele – najčešće po jedan predstavnik porodice – sastaju se u ponedeljak u 18 časova, nakon što se većina žitelja vrati s posla ili gimnazije. Kamila E. donosi štampane primerke predloga novog ustava; on se besplatno deli ili katkad prodaje za jedan kubanski pezos (cena dnevnog sledovanja hleba). Ko je organizovao skup? Ko ga vodi? E. ne zna odgovor na ta pitanja – zapravo, iznenađena je što se ona postavljaju: „Pretpostavljam da su se predsednici CDR-ova sastali na nivou grada i doneli odluku...“ Koliko možemo da procenimo, na skupu su najviše prisutni ljudi uključeni u život četvrti (kroz CDR-ove ili ne), članstvo Komunističke partije Kube (Partido Comunista de Cuba – PCC), zvaničnici različitih lokalnih instanci (delegati zone ili okruga), kao i obični građani i građanke koji se razumeju u pravo.
Istovremeno počinje i sastanak u Vedadu, centralnoj četvrti glavnog grada. Organizatori podsećaju okupljene da poenta nije opšta rasprava o tekstu, već predlaganje amandmana. Od njih se očekuje da predlože stvari poput zamene određenog člana nekim drugim, izmena ili razjašnjenja formulacija, itd. Cilj debate nije da pokrene debatu o sadržini novog ustava niti da proceni nivo podrške za ustavne promene u populaciji. Javna rasprava je pre poziv na participaciju, osmišljenu kao (i ograničenu na) mogućnost predlaganja izmena. Počinje čitanje preambule. Primećujemo da je u predlogu ustava ime „Fidel“ uključeno u spisak „političkih vodiča“ otadžbine uz Hosea Martija, Karla Marksa, Fridriha Engelsa i Lenjina. Jedna istoričarka se javlja za reč – žali se zbog toga što tekst ne pominje ilegalnu borbu koja je prethodila revoluciji iz 1959. Njena primedba unosi se u zapisnik.
Nakon skupa, novinari i brojni funkcioneri okupiće se na nivou grada kako bi popisali predloge pre nego što se pristupi njihovoj informatičkoj obradi. Prema zvaničnim izjavama vlasti, ovaj metod daje mogućnost da se utvrde upitni članovi koji ne odgovaraju na potrebe stanovništva... Pošto se na skupovima ne glasa, nemoguće je odrediti tačan broj ljudi koji se protive jednom članu ili onih koji žele da neki drugi ostane u tekstu. Dovoljno je da neko iznese mišljenje da bi ono bilo zapisano. Koliko ljudi se sa izrečenim stavom slaže? Nemoguće je reći. Za određene, ovaj modus operandi znači da će veliki broj dobrih ideja koje ne moraju nužno da imaju široku podršku biti zapisan. Za druge, pak, on otvara mogućnost da se skrajnu škakljiva većinska mišljenja.
U zemlji koja je već pola veka naviknuta na gotovo potpunu jednoglasnost registrovano je 783 174 predloga izmena, izbacivanja ili dodavanja članova novog ustava. Navodeći da se radi o „demonstraciji demokratije“, vlast je revidirala svoj predlog: komisija za izmene predloga prepravila je 60% teksta. Kada je javna rasprava završena, svi predlozi bili su prikupljeni i objavljeni u izveštaju koji je podnet komisiji za promenu ustava. Radne grupe na gradskom, regionalnom i državnom nivou, sastavljene kako bi organizovale i ispitale predloge, činili su stručnaci i stručnjakinje iz oblasti prava i informatike, kao i univerzitetski profesori i profesorke i istraživači i istraživačice. Oni su proizvele finalnu verziju teksta koji je predstavljen u (…)
