Bilo koja ideja o „drugačijem“ načinu vođenja stvari podrazumeva potrebu da se preskoče bedemi sačinjeni od evropskih sporazuma. Raskrstiti s politikom mera štednje koja uništava javne službe, ukinuti anomaliju nezavisne centralne banke bez ikakvog demokratskog političkog legitimiteta, ukloniti sve strukture koje omogućavaju finansijskom sistemu da kontroliše preduzeća i vlade, uključujući nefer konkurenciju (koja dovodi do socijalnog i ekološkog uništavanja) ili ofšoring, povratiti mogućnost državne pomoći: sve ove poteze, neophodne da bi se politika socijalne pravde sprovodila, zvanično je nemoguće povući zbog postojećih sporazuma.
Za one koji veruju da jedna politička zajednica ne može da bude toliko izvitoperena da samoj sebi zabrani da menja kurs u domenima monetarne politike i budžeta, duga ili obrta kapitala, odnosno, da odstrani mogućnost odbacivanja politike koja najteže pogađa životni standard stanovništva u svim njenim članicama, ovi sporazumi su samo greška. Međutim, oni su savršeno delotvorni za manjinu koja se, s druge strane, ne trudi da sakrije činjenicu da sprovodi projekat učvršćivanja određenog oblika ekonomske politike koji služi određenim interesima. Sve to je dodatno učvršćeno maničnim investicijama države koja već pola veka tvrdi da je monetarna i budžetska ortodoksija jedini način na koji može da se odbrani od nacizma...
Ovako, dakle, izgleda evropska klopka:
1. Sporazumi koji omogućavaju izvlačenje značajnog broja najvažnijih aspekata javne politike iz nadležnosti nacionalnih skupština i njihovo regulisanje dokumentima koji se menjaju samo u izvanrednim okolnostima predstavljaju anomaliju koja radikalno odbacuje bilo kakve demokratske pretenzije. 2. Demokratizacija Evrope mogla bi se obaviti jedino kroz preispitivanje sporazuma sa ciljem uvođenja istinskog parlamenta koji bi imao mogućnost da se bavi celokupnim spektrom odluka koje trenutno nisu pokrivene. 3. Nažalost, sa trenutnim stanjem stvari, takva revizija naišla bi na kategoričko protivljenje barem jedne članice – Nemačke. Upravo je Nemačka uslovila svoje pristupanje zajedničkoj valuti upisivanjem sopstvene ekonomske ortodoksije u sporazume. Ukoliko se ona kojim slučajem nađe u manjini oko ovog pitanja, nema sumnje da će joj celovitost njenih ekonomskih načela biti bitnija od članstva u EU.
To su okviri dileme koju će „evropska demokratska levica“ morati da reši: (istinska) demokratizacija evrozone podrazumeva nove sporazume, ali novi sporazumi bi izvesno doveli do istupanja Nemačke iz Evropske unije... što bi razbilo evrozonu. Naravno, kada je stvarnost preteška da bi se sa njom suočilo, uvek preostaje beg u fantazije – tako je nastala bajka o „demokratskoj evrozoni“.
Problem nije ništa manji za one koji prihvataju da se suoče sa pomenutom protivrečnošću. Prema rečima Stefana Palombarinija. perspektiva izlaska iz evrozone ne može se ovaplotiti u okviru postojećeg elektoralnog bloka levice, čiji pojedini delovi kukaju o „nacionalnom povlačenju“ na sam pomen ovakve ideje. U neku ruku, oni su u pravu. Levičarksa rasprava o evrozoni, koja traje od 2010. godine, pokazala je koji su njeni istinski doprinosi. Upravo je na osnovu njih nastao uslovljeni refleks koji nas stalno vraća ideji mitskog „novog evra“ koja je preživela čak i grčku tragediju, čiji najpatetičniji izraz predstavljaju tvrdoglave greške koje se ponavljaju u potrazi za „parlamentom evrozone“. Jedina prepreka tome da Amon (kome je očito bilo draže da se osramoti nego da levica pobedi) povuče kandidaturu u korist Žana Lika Melanšona pred prvi krug predsedničkih izbora 2017. godine bilo je evropsko pitanje (Benoa Amon je bio kandidat Socijalističke partije, a Melanšon radikalne (…)
